Феномен великог смеха

Звонила је почетком месеца маја, на дан његовог рођења, Венеција, град у којем се претпоставља да је Држић умро, песниковим говором и смехом, сажетим у пригодној представи „Дум Марину у походе”, означавајући и симболично нови век његовог дела и његовог дејства. Да ли ће, и у ком смислу, то и бити?

Јер, његов, шеснаести век није био милостив према Марину Држићу (1508–1567), Дубровчанину, комедиографу, вицеректору Сијенског универзитета, заверенику. Међутим, није био милостив ни он, Видра, према свом времену, а најпре према свом граду. У различитим пригодним приликама, на различитим локацијама у Дубровнику, у интерпретацији дилетантских дружина (под необичним називима – Њарњаси) извођене су Држићеве комедије, фарсе и еклоге. У њима, комедијама, пре свега, у речима својих виспрених ликова, изрицао је бритке судове, сецирао савременике, ругао се идеалима.

Тајновита је била и његова смрт, као и што није познат и његов гроб, мада се сматра да је сахрањен анонимно у венецијанској Цркви св. Ивана и св. Павла.

Векови су заборавили Држића. Комедије нису, по свему судећи, биле извођене, а нису изазивале ни друго интересовање па тако нису настајали, како је било уобичајено у малом, али литератури као духовној игри наклоњеном Дубровнику, њихови преписи који би их боље очували. Само име комедиографа, са увек непотпуним или само бројком наведеним делима, преписивано је од дубровачких хроничара и биографа, увек са још понеком унесеном нејасношћу или погрешком.

Тако су се затечени преписи крњили и оштећивали, до 19. века, века пробуђеног интересовања за проучавање дубровачке културне прошлости, најпре од самих познавалаца у граду а затим и ширим српско-хрватским просторима.

Треба можда споменути да је врло рано у том веку, већ у његовој трећој деценији, на Држића, у својој објављеној краткој историји дубровачке књижевности, упозорио рођени Сремац, али врло добро адаптирани Дубровчанин, свештеник и учитељ, а вредан сарадник а затим и уредник „Српско-далматинског магазина” Ђорђе Николајевић. Томе је следило и прво, после оних из пишчевог времена, издање Држићевих комедија у годишњаку „Дубровник забавник” за 1867, па затим за 1870. Тада је дубровачки песник, а уредник двају годишта, Јозо Бунић, штампао најпре комедију „Дундо Мароје”, па затим и комедију „Аркулин”. Пет година касније штампано је и остало од сачуваног рада Марина Држића, да би следиле бројне студије којима се опус овог знаменитог комедиографа уобличио углавном приписивањем нових дела.

Ново, међутим, сценско постављање Држићевих дела морало је да сачека 20. век. И, опет, у Дубровнику, ученик чувене и угледне дубровачке гимназије, потоњи велики историчар, Иван Божић, са својим друговима, прерадио је и прилагодио за извођење комедију „Дундо Мароје” и тако ју је и представио публици у граду, 1934. године, вековима после његовог првог извођења.

Све остало што се затим дешавало са Држићевим комедијама, сада је увелико значајан одељак у историји театра ових наших културних средишта.

Два су става са којих се, у новије време, покушава објаснити феномен Држић: онај који почива на пишчевим политичким списима, као уротника и првог социјалног бунтовника, и онај за који су назнаке у својим студијама давали поједини изучаваоци овог писца, Јорјо Тадић, први и најзначајнији међу њима, а који се своди на неопозитивистичко уживљавање и, тиме, оживљавање Држићевог доба.

Први став претендује на озбиљне студије са настојањем да се осветли „аутентични” културни идентитет града, на основу тезе о чврстој вези између литературе и владајуће идеологије, уз ретке али зато, по овом схватању, значајне супротстављене гласове. Држић, његово дело и значај се тако суочавају и сукобљавају са сликом идеалног старог Дубровника, доводећи у питање и сам смисао и важност ове специфичне, одељене и у уске границе лоциране културне традиције.

Овим путем се стиже до више пригодних идеја чији аутори у Држићу откривају идеал ангажованог интелектуалца који је мислио политички, али не као политичар (чиме се објашњава његов релативни неуспех на том пољу), а при томе био, што је и актуелно, прозападно оријентисан, за разлику од владајућег става аристократског Дубровника.

Са друге основе се, приљежно и посвећено, Држићево време, личности, минорни догађаји и преламања великих па и историјских сукоба у малим људима, идентификују у Држићевом делу. На овај начин се у тананом сплету разоткривеног била шеснаестог века непоновљиво дочаравају атмосфера, арома и ситне страсти и сласти ренесансног Дубровника.

Овај правац води до својеврсног „повратка” Држића у Дубровник, оправдањем и објашњењем његовог одређеног политичког испада у Фиренци. Наиме, наш се комедиограф својим покушајем политичког деловања уклапа у тајну а данас разоткривену вишевековну поделу у дубровачкој властели која је стално била између идеје о самосталности (која то није) и стварне али, данас би је назвали „надзиране”, самосталности (која је то суштински била), и то као потврђени изасланик једне од две моћне племићке струје. Тиме се, на неки начин, рехабилитује и сам дубровачки грађанин Марин Држић (чије се дело не доводи у сумњу), у чије се намере, озбиљност па и луцидност помало и сумњало на бројним страницама тумачења његових поступака.

-----------------------------------------------------------

Пресудна открића у Италији

У све се добро уклапају, мада, тврде упућени, није намерно биран тренутак јубилеја, најновија врло значајна а нека и пресудна открића везана за Држића. Наиме, у Милану је пронађено прво загубљено а познато издање Држићевих „Пјесни љувених” и „Тирене” из 1551. године, које је, што је значајно за изучаваоце, било штампано под песниковим надзором. У Фиренци је, пак, идентификовано (погрешком везано за акта из следеће године када је песник био већ почивши) и шесто уротничко писмо са јасним упућивањима да је било и седмог писма несрећног Дубровчанина Козиму Медичију и његовом сину, тадашњем војводи, Франческу. Уз то, јасно је показано, опет на основу приљежних ишчитавања архива, да су Држића примиле и саслушале фирентинске власти, уз примедбу да „није наодмет све чути” чиме су многи, па и научни закључци, изречени током читавог века разматрања овог случаја, доведени у питање.

Стога и у овој години, која је година значајних годишњица али само једне која се мери стотинама, не страхујемо за Држића. Све нове тенденције тумачења, и оне мање важне, са предзнаком „западноевропски”, али пре свега феномен „великог смијеха” Марина Држића, на који је сликовито указано у препознавању изворног смисла његове лакрдије „Новела од Станца”, дају наде – још ћемо се ми наиграти и начитати Држића, док га, ако га икад, прочитамо.