Када год је могуће помажем младим уметницима

Јединствено извођење Шопенових дела дочекаће публику на концерту Иве Погорелића, славног пијанисте, 7. новембра од 20 часова у Коларчeвoј задужбини, на 54 Бемусу. Улазнице су продате у рекордном року што показује да је увек био вољен у Београду, где је рођен и у ком је направио прве музичке кораке. Битни моменти у формирању Погорелића почели су да се догађају од студија на Конзерваторијуму „Чајковски”, када се упознаје и са грузијском пијанисткињом Алисом Кежерадзе, што је одредило његов свеукупни живот. Када је 1980. на престижном Међународном такмичењу „Фредерик Шопен” у Варшави остао без награде, пијанисткиња Марта Аргерич је напустила жири, а њега прогласила генијем. Тим скандалом почела је и његова светска слава. Уследили су концерти широм планете, снимци, признања и то траје већ више од четрдесет година. Деловање Погорелића прати и запажен ангажман на помоћи младим уметницима. Оснивач је Фонда за младе музичаре у Загребу 1986. године, Међународног музичког фестивала у Бад Верисхофену 1989. и пијанистичких такмичења у Пасадени, 1993. године, као и у Њујорку 2016.

Сваки ваш долазак у нашу престоницу доноси музички доживљај за памћење. Какве емоције код вас буде Београд, Бемус и Коларац?

Београд буди емоције свих врста, то је град у којем сам се родио и где је све почело. У Београду сам живео до једанаесте године, затим сам отишао за Москву. Коларац буди лепа сећања и за мене има посебно значење будући да сам на његовој сцени имао свој први јавни наступ, било је то чини ми се 1968. године. Бемус је фестивал који има традицију која сеже уназад до времена моје ране младости, али мени је први пут да наступам на том фестивалу.

Које место припада Шопену у вашем уметничком животу?

Шопен је један од најеминентнијих композитора клавирске литературе са свиме што то подразумева. Он и моја биографија су нераскидиви вољом судбине и стицајем околности које су за мене биле изузетно негативне у тадашњој Варшави, тадашњој Пољској која се не може извући из контекста епохе, друштвеног и политичког уређења који су тада тамо владали. Шопен је умро али није мртав, његова музика живи и у томе јесте његова величина. Она осваја и трајно се настањује у душама и срцима људи који је слушају. Повезница с неминовношћу његове судбине су осећаји који су тако дубоко проживљени да као такви обогаћују и осећаје слушалаца и у овом времену. Болест која је у његовој епохи могла имати само један исход, а то је била смрт, означила је велики део његовог стваралаштва, укључујући и најузвишеније композиције које је оставио, попут Ноктурна који није био ни објављен за време његовог живота.

Од првог уговора потписаног 1981. за „Дојче грамофон” све до 1998. снимили сте 14 албума, потом је уследила пауза током које сте само наступали. Зашто сте толико паузирали и тек 2019. одлучили да снимите поново прво Бетовена и Рахмањинова, а почетком ове године и Шопена, али за „Сони класикал”?

Паузирао сам зато јер сам се спремао за додатни напор и усавршавао свој однос према инструменту редефинишући технику у потрази за дубљим слојевима клавирског звука и израза. На албуму који је изашао 2019, првом након низа година, пожелео сам да представим уметничке домете до којих сам у међувремену стигао. Примера ради, са Сонатом број 2 Сергеја Рахмањинова, коју свирам више од половине живота, постизао сам на сцени сјајан, колосалан успех, али никада – по мом осећају – ту нисам био до краја задовољан. Увек сам сматрао да постоји још нешто неизвесно, нешто што још морам ишчитати, нијанса боје коју морам открити. Слутио сам шта се налази иза, али до тога још нисам био дошао. А можда нису ни други. Поменуту Сонату изводио бих сваких пет година, али увек бих имао тај осећај неоткривеног. Но драго ми је да сам напокон успео, за шта ми је требало више од тридесет година критичког става. Две Бетовенове сонате које су такође нашле место на албуму потпуно су различите од његових осталих дела. За мене су биле потпуно енигматичне, препуне тајни, до сада неизречених порука које та музика има у себи не само у музичком већ и у инструменталном смислу, и жудео сам ишчитати их. Срећан сам што сам успео. Са новим албумом на којем изводим позна дела Шопена, наставио сам ићи у истом откривалачком правцу. У „Сони класикалу” сам нашао квалитетног партнера који ми пружа уметничку слободу и аутономију у сваком смислу.

Како процењујете утицај који је на вас оставио Конзерваторијум „Чајковски”, а како Лист-Зилотијева школа? Шта је било најтеже на путу ка стварању оригиналности у интерпретацији?

У Москви сам провео десет година прво похађајући средњу специјалну музичку школу, а затим конзерваторијум од 1975. до 1980. Кључан тренутак догодио се, међутим, 1976. када упознајем Алису Кежерадзе, моју будућу супругу, захваљујући којој долазим у контакт са учењима о основама западне традиције руске пијанистичке школе, темељима које је крајем 19. века поставио последњи Листов ученик Александар Зилоти, а које су Нина Плешчејева и Алиса Кежерадзе надоградиле у 20. веку и то је пут који ја данас настављам. Интерпретација је борба, борба за преношење онога што је драгоцено у композиторовој оставштини.

У којим и каквим просторима сте свирали и колико су они утицали на посебан музички доживљај вас и публике?

Свака дворана је јединствена, има свој дух који се састоји од архитектуре и публике. Професионални пијаниста увек мора узети у обзир специфичност дворане и инструмента, прилагодити се и извући максимум из једног и другог како би концерт био успешан. Један од начина уподобљавања окружењу јесте и за мене нужан поступак загревања инструмента пре самог наступа, узимајући у обзир да приликом уласка публике у дворану долази до промене влажности ваздуха на коју клавир као деликатан маханизам и те како реагује. Ја га зато настојим увести у кондицију којом ће лакше поднети ту промену и бити спреман за наступ.

Снимали сте и свирали уживо дела великих композитора. Са којим од њих сте имали најтежи „дијалог” и како градите нове увиде и интерпретацију с обзиром на добро позната извођења великих дела?

Увек у потрази за исконским, у потрази за инспирацијом коју је имао аутор. Мој посао је презентовати композиције генијалних аутора чија су дела светска музичка баштина, расветлити их и приказати, испричати њихов садржај, причу, нацртати слику. У Прагу су ме питали о звуку, о његовој боји. Наравно да звук има боју. Ако је композиција звуковна слика, онда су боје у тој слици врло важне. Пут до те слике, међутим, подразумева размишљање, критичко пропитивање поступка; осликати композицију бојама звука није нимало лак посао. У томе ја увек настојим бити бољи и сматрам да увек има простора за више. И стога је мој однос према раду, како актуелним наступима, тако и према снимљеним делима, врло одговоран. Зато нема „штанцовања” албума као на траци. Снимам тек кад осетим да је све приређено, израђено, дорађено…

Марта Аргерич вас је подржала на почетку. Да ли и ви данас на сличан начин показујете наклоност ка младима?

Када год је могуће помажем младим уметницима, уживам у раду са њима. Доста радим и са младим оркестрима. Ове године имао сам добротворни наступ у Сплиту где сам подржао усавршавање даровитих ученика музичке школе Јосипа Хатзеа. Такође, већ годинама имам прилику да чујем и радим са лауреатима Међународног такмичења „Менхетн” које се одржава у Њујорку. Уз награду која носи моје име, они добијају и могућност за мастерклас са мном.

Очекује вас турнеја по Далеком истоку и Европи, чини се да сада живите мирније. Које су предности ове друге фазе вашег живота?

Сви се налазимо на путу који је понекад тежи, а понекад лакши. Мој живот увек је везан за клавир и тако ће и остати.