Шећерна болест код деце

Сваке године широм света код деце се открије нових 70.000 случајева дијабетеса типа 1, најчешће хроничне болести у детињству. Број деце оболеле од дијабетеса у сталном је порасту, а наука нема ни приближно објашњење зашто је то тако. Шећерна болест код деце сваку породицу погађа као гром, а ова болест мења живот целе фамилије. Лекари су у Повељи Младих дијабетичара, која треба да стигне до влада свих земаља, јасно поручили да данас ниједно дете не би смело да умре од дијабетеса типа 1, без обзира на то да ли живи у богатој или неразвијеној земљи. Право да се лече једнако је људском праву на живот, поручили су и учесници Међународног округлог стола, који је недавно одржан у Амстердаму, упоредо са Европским конгресом дијабетолога.

У Србији, према подацима професора Драгана Здравковића, начелника Службе за ендокринологију Института за мајку и дете, има око 1.500 деце који имају дијабетес типа 1, односно код нас осморо до деветоро деце оболи на 100.000 становника. Ово нас сврстава у земље с ниском стопом јављања ове болести. Др Здравковић истиче да имамо мање случајева ове болести него многе развијене земље и да за ове пацијенте обезбеђујемо најбоље лечење. Деца имају апарат за мерење шећера у крви, добијају најсавременији инсулин, са родитељима пролазе едукацију у камповима, али би прилике у овој области биле још боље када би ови пацијенти, на пример, добијали неку врсту финансијске помоћи која би им омогућила бољу исхрану. По речима др Здравковића, не заостајемо по начину лечења за западним земљама, једино што, за сада, ипак, мање користимо инфузионе пумпе. Др Здравковић с поносом истиче да је за 25 година, колико се бави овим проблемом, запамтио можда два-три случаја деце преминуле због кетоацидозе.

Захваљујући добрим препаратима, односно инсулину и још више доброј контроли болести, деца дијабетичари могу да живе, уче и баве се спортом на исти начин као њихови вршњаци, али, нажалост,

у земљама у развоју и неразвијеним земљама деца ипак умиру од шећерне болести, односно од дијабетичне кетоацидозе, као најчешће компликације. Чак и у Холандији која је високоразвијена земља, како је нагласио др Хенк Јан Анстот, бележе се у просеку два случаја смртности код деце, док су те бројке у афричким земљама много драстичније. Дете са дијабетесом типа један у Малију или Мозамбику живи мање од годину дана, па је циљ ове повеље и акција управо да помоћ и лек стигну до сваког детета, без обзира на то на ком континенту живи.

Има неке симболике што је овај округли сто одржан у великом шатору постављеном на најстаријем амстердамском тргу Нуомаркет, који је још у 15. веку био место окупљања грађана. Овде је био паркиран аутобус "Ново Нордиска", који је за само годину дана од покретања акције стигао на пет континената и допремио лекове, инсулин и апарате за 170.000 људи у сиромашним земљама, а екипе су обављале прегледе шећера у крви и давале лекарске савете. Иначе, шатор у којем је скуп одржан био је постављен у непосредној близини здања Ваг у којем су биле смештене градске гилде, па и гилда, односно удружење хирурга. Рембрант је баш на овом месту насликао своју чувену слику "Час анатомије др Тулпа", а тело за скицирање није било тешко наћи, јер су су у 15. веку одржавана и јавна погубљења.