Миротворац опште праксе

Незванична најава да ће шеф француске дипломатије доћи у посету Београду да убедилидере Србиједа одустану од иницијативе да Генерална скупштина УН затражи од Међународног суда правде мишљење да ли је независност Косова у складу са међународним правом, поново је у српској јавности распирила негативне емоције према Бернару Кушнеру. Стари знанац житељима Балкана, ипак није дошао, јер је решавање конфликта у Грузији тренутно у жижи ЕУ, којом председава Француска.

Овај лекар (69) специјалиста гастроентерологије ових дана на Кавказу у пракси опробава нове рецепте за мир. Искуство му за то не мањка, јер је последњих деценија стизао на скоро све тачке на планети где је долазило до ерупције беде, ратних страхота или елементарних непогода. Од земљотреса у Перуу и Гватемали, преко глади у Бијафри, до ратних сукоба у Либији, Сирији, Чаду, Еритреји, Вијетнаму, Камбоџи, Ираку, Хондурасу, Босни, Руанди... Свуда је стизао борбени Кушнер, не заборављајућида сваком приликом активира медије у своју корист.

Знао је да привуче камере и микрофоне ка себи још као млади лекар Црвеног крста у Нигерији 1968. године, када је први осудио геноцид власти над припадницима племена Ибо. То је био само први корак ка смишљању и реализовању медијски атрактивних хуманитарних акција, попут „Брода за Вијетнам”, „Авиона за избеглице из Салвадора” и „Пиринча за Сомалију”.

Да није скривао жељу за публицитетом, сведочи и прича да је деведесетих у време хуманитарне акције УН у Сомалији на плажи у Могадишу практично позирао пред камерама носећи џак пиринча. Упркос оцени да је саморекламер, он није престајао да привлачи пажњу. Од тога да је био шеф лекарског тима у тајној мисији у Авганистану осамдесетих, преко 1991. године када је бродом из Дубровника извукао стотине жена и деце, до тога да је, као високи француски функционер, заирског председника Мобутуа описао као „покретни банкарски сеф са капом од леопардове коже”. Скандалозност ове изјаве је још већа, јер су у то време француске трупе помагале гушење побуне против Мобутуа.

Иако је настојао да помогне људима у невољи, оснивањем и радом у „Лекарима без граница”, конкурентским „Лекарима света”, „Глобусу” и Удружењу за хуманитарну акцију, Кушнер је био и заговорник бомбардовања Југославије. То се уклапа у његову теорију о „праву на хуманитарну интервенцију која не значи кршење државног суверенитета”. Ову своју теорију објаснио је речима да „људи крваре, а да он настоји да обави посао као лекар, а да га при том не ограничавају политичка уверења, границе или верска припадност”.

Овакав ставбившег посланика у Европском парламенту и министра у четири француске владе, чини се, био је пресудан да 1999. буде изабран за цивилног администратора на Космету.

Као и сви шефови Унмика, био је предмет бројних критика, али и упамћен по издавању прве лиценце за мобилну телефонију на Косову, и то конзорцијуму ПТТ Косова и француске компаније Алкател. Мрежа „Ваља 900” је необична, између осталог, што је имала позивни број Монака, тако да су према прорачунима албанских експерата милиони евра исисани из Косова, јер је позив прво ишао у централу Монаку, па тек онда на Косово.

Медији се, пак, нису превише интересовали за то, али им зато није промакло то да је, после потписивања акта о формирању привремене прелазне владе Косова, Кушнер раширио руке, загрлио Хашима Тачија и пољубио га у образе три пута. Овај „доктор политике ипомалодоктордуша”, како је себе описао, чини се, ипак заслужује титулу миротворца опште праксе.