Мајстори и уништитељи света

Солун - Грчком премијером филма „Фабелманови” Стивена Спилберга, који ће се у српске биоскопе уселити од 24. новембра, у Здању Олимпион на Аристотеловом тргу свечано је започео 63. Солунски фестивал. У 15 програмских целина ове године приказује се више од 200 филмова, а 11 њих такмичи се за престижну награду „Златни Александар”.

Међу такмичарима у међународном програму је и филм „Брана” сенегалско-француског редитеља Алија Шерија, у чијем је настанку у својству мањинског копродуцента учествовала и Србија (продуценти Владимир Перишић и Вања Милановић) средствима Министарства културе преко конкурса ФЦС-а.

У традиционално, веома посећеном програму „Балкански преглед” приказују се филмови „Хероји радничке класе” Милоша Пушића, дугометражни анимирани филм „Новац и срећа” Ане Недељковић и Николе Мајдака јуниора, као и хрватско-српски филм „Ујак” Андрије Мардешића и Давида Капаца у којем насловну улогу игра Мики Манојловић, док се филм „Лето када сам научила да летим” Радивоја Раше Андрића приказује у програмској целини „Следећа генерација” („Next Gen”).

Праву посластицу у „Балканском прегледу” чини почасна ретроспектива филмова редитеља, сценаристе и песника Александра Саше Петровића (Париз, 1929–1994), аутора који је послератни југословенски и српски филм први значајније уврстио у европску филмску културу. На менију 63. Солунског фестивала, пред грчком и међународном публиком сада су његови филмови: „Двоје” (1961), „Дани“ (1963), „Три” (1965), „Скупљачи перја” (1967), „Биће скоро пропаст света” (1968), „Мајстор и Маргарита” (1972) и „Сеобе” (1989). Сјајна прилика за поновно „читање” Петровићевог стваралачког опуса, а млађим генерацијама за упознавање једног од лучоноша југословенског „Црног таласа” и иницијатора продора филмске модерне у играно-филмску структуру београдског и српског стваралачког круга.

Петровићев специфични лиризам и естетика, ослобађање од стега класичне нарације, због чега је често у нашој јавности био оптуживан за „епигонство” , уочљиво је још од његове интимистичке етиде о ефемерности љубави – од филма „Двоје” са којим је наговестио све оно што ће у његовом опусу тек следити. У филму „Дани”, посвећеном усамљености младе жене у равнодушном окружењу великог града, он још радикалније спроводи свој естетски поступак, да би у наредним филмовима подршку наративној снази потражио и у литератури Исаковића, Достојевског, Булгакова, Бела, Црњанског.

У култном филму „Три”, са Велимиром Батом Живојиновићем у главној улози, Петровић суптилно анализира суочавање човека са смрћу у бестијалном ратном окружењу, у награђиваним и светски слављеним „Скупљачима перја” он слика живот Рома, осуђених на вечно лутање у потрази за слободом и смислом живота, као горку рапсодију, док ће у готово брехтовски скројеном „Биће скоро пропаст света” комбиновати оперету, трагедију, политику и иронију да би уз смеле естетске искораке прозборио много тога о атавизму села суоченог са друштвеним променама. У југословенско-италијанском филму „Мајстор и Маргарита” који је одмах после премијере и награда на Пулском фестивалу такође био проглашен за „антикомунистички”, посежући за прозом Михаила Булгакова, Александар Петровић ће демонстрирати ту њему својствену спрегу интелекта, естетизма и отворене метафоричности и са лакоћом доказати тезу да је „Свака власт насиље над људима”...

Александар Саша Петровић никада није био миљеник ондашњег друштва, према њему су се и колеге односиле са резервом, био је мета комунистичке идеологије и некако увек свој и посебан – либералан, што се касније рефлектовало и његовим политичким ангажманом у Српској либералној странци. На Солунском фестивалу не приказује се и његов филм „Групни портрет с дамом” са Роми Шнајдер у главној улози, као ни његових седам документарних филмова које је почео да снима још 1957. године...

Димитрис Керкинос (фото: 63. ТИФФ)

И антрополошки и документаристички

Солун - Није први пут да у Солуну приказујемо Петровићеве филмове. Његови „Скупљачи перја” приказани су на 9. Солунском фестивалу 1968. године, док се филм „Три” нашао у оквиру подселекције „Балканска књижевност и кинематографија” 2017. у 58. издању нашег фестивала – каже Димитрис Керкинос, програмер и челник програма „Балкански преглед”, који је сада приредио и Петровићеву ретроспективу.

– Моја фасцинација Петровићем произилази из његове способности да режира жанровски различите врсте филмова који се допадају и широкој публици и филмској критици, да приповеда приче користећи чисто филмска средства, да прилагођава књижевна дела на лични начин, да обогати балканску нарацију и да се фокусира на теме са антрополошким увидом и са документаристичком осетљивошћу, каже за „Политику” Димитрис Керкинос.