„Ролеркостер” стигао до Беча

Од нашег специјалног извештача

Беч – Знаш када сам била млада, имали смо неколико продавница, два телевизијска канала, две врсте хлеба: црни и бели, два пара ципела. Била сам срећна, безбрижна и слободна. Путовала сам. Летели смо авионом не бојећи се вируса, терориста, краха берзе, смака света и рата. Да ли верујеш да је такво време постојалo?

Ово се питала прексиноћ у Бечу на српском језику Дара Џокић тумачећи своју јунакињу Љиљу која покушава да одржи корак с убрзањем, правилима игре која диктира ново време. На сцени бечког Акцент театра гостовао је београдски „Атеље 212” са представом „Ролеркостер” Јелене Кајго, у режији Милице Краљ која одсликава свет у коме живимо, актуелне невоље данашњице. Тако је и ове јесени настављена, рекло би се, лепа традиција „Атељеа 212” да своја нова сценска издања представи и публици у Бечу, махом представницима „снажне” дијаспоре у којој стасава, трећа генерација која и даље одржава блиску везу са српском матицом.

Шаролика публика различитих година пратила је сценска дешавања, наградивши актере представе богатим аплаузом. „Атеље 212” прошле јесени гостовао је у Бечу, где је готово сваки десети становник са наших простора, са представом „Лажљивица” по делу Николаја Кољаде, у режији Стефана Саблића, са глумачким тандемом: Јелисавета Сека Саблић и Горица Поповић.

– Колико је могуће настојимо да позовемо на гостовања у Бечу представе које настају по текстовима српских аутора. Намера је да кроз те комаде наши млади нараштаји осете живу српску реч, да прочитају то дело и да га разумеју на српском језику. Велики број младих људи овде, хтели ми то да признамо или не, више размишља на немачком него на српском језику. Позориште је лакши облик за разумевање онога што је писац хтео да поручи, отуда наше настојање да позивамо српске театре да гостују у Аустрији. Мислим да је то јако важно, зато и анимирамо младу публику да долази на српске представе – каже за „Политику” Боро Капетановић, председник Заједнице српских клубова у Бечу и наглашава:

– Као и свуда и овде у Бечу прибојавали смо се како ће се пандемија одразити на театарски живот. Мислим да се људи полако враћају позоришту, али да постоји још увек одређена мера страха од затвореног простора. С друге стране позоришна дешавања, концерти, па и други уметнички садржаји које су наши људи организовали овде у Бечу нису имали имали максималну посећеност, што је показатељ да код људи постоји и опрез од финансијских издатака. Пратићемо у ком ће правцу ситуација да се развија, то наравно не значи да је интересовање за културу и театар смањено.

Беч је протеклог, сунчаног али прохладног викенда измамио многе породице, туристе, случајне пролазнике у прелепе паркове, тргове, шеталишта. Градски мир реметила је ипак у самом центру града српска труба и нама добро познате ноте, које су се чуле испред српске православне цркве где се управо венчавао млади брачни пар којем су званице „гласно” честитале нови живот уз српке здравице. Оно што наше сународнике овде мучи јесте то што је, како кажу, у Бечу цена гаса поскупела чак шест пута, а и цене хране су се повећале.

„Моја Ана ће сада да прави фалафел, шелет. Све ће да запржи гушчијом машћу. Па, халву има да мути”, казивала је прексиноћ времешна Љиља Даре Џокић бечкој публици.

– Ево, моја Љиља стиже до Беча, као што се у комаду „Ролеркостер” обрела у Лондону, у жељи да буде са својом породицом. Пуно је наших Љиља, таквих жена које путују по свету, неке туристички, неке у посету својој деци. Знамо да је Беч препун наших људи и баш размишљам колико има везе са овом нашом представом. Расељавамо се, као и други народи, то је то ново доба у којем људи у потрази за бољим животом, својим надама траже лепше место под сунцем. И суочавају се са разним ситуацијама. У свом овом нашем животном ролеркостеру морамо да очувамо хуманизам јер ме то дехуманизовано друштво највише плаши – каже Дара Џокић.

Ово је уједно прво инострано гостовање представе „Ролеркостер”, а судећи по реакцијама публике овај брзи воз догађаја и емоција и те како је нашао нит са нашим људима који живе и раде у Бечу. И овде се публика пратећи неразумевање две генерације, поистоветила са судбинама јунака Јелене Кајго. У овој, духовито написаној комедији: односно трагедији савременог света играју и: Катарина Марковић, Јелена Петровић, Милица Михајловић, Владислав Михаиловић, Петар Михаиловић и Теодор Винчић.

 „Светлана, побогу, лакше је дете уписати на Оксфорд него у вртић. Адам има врло скромну плату као наставник, а ја у галерији добијам праву симболику, и то само зато што галерију држи његов друг, па се провлачим на црно. А Лондон је језиво скуп. Ако немам сталан посао, ништа од вртића. Капираш?”, објашњавала је Катарина Марковић која тумачи лик Ане.

– Ана је неко ко се и те како добро сналази у новом добу, она је изабрала ново место живљења, односно Лондон. Прича је овде у Бечу добила посебну димензију, јер су у сали седели људи који су отишли из земље, а које ова прича мало више голица – каже Катарина Марковић, док Милица Михајловић која тумачи Хрватицу Лану, односно пријатељицу из Лондона примећује:

– Наша прича се јако тиче људи који живе изван граница наше земље. Нас има свуда по свету и та прича ме узбуђује. Моја јунакиња стиже из друге средине, односно из Хрватске, али је и то занимљив феномен и показује како се људи поново удружују када се нађу далеко од матице.

 Лик Шиле, кућног робота, донео је младом глумцу Теодору Винчићу бројне награде. Винчић је и миљених екипе представе „Ролеркостер” која је током гостовања и бринула о свом младом колеги.

– Шила је особен јунак, размишља као дете које тек открива свет и ево стиже до Беча. Проналазио сам га у покрету и модерном рукопису, како већ робот може да размишља – каже Винчић.