Добри и лоши момци

Повод за ово запажање је чланак Бошка Јакшића „Ах, те санкције”, објављен у „Политици” 4. новембра. Реч је о запажању у вези са стално присутном дихотомијом Запад – Исток.

У људској природи је потреба да стално поједностављујемо разумевање света – природе, људског друштва, појединаца, па и себе. Јасно је да се свако поједностављивање заснива на ненамерном или намерном занемаривању, а некад и преправљању неких чињеница – што је основ субјективизма. Субјективно виђење света има сваки човек, а невоља се јавља кад се такво поједностављено виђење „сервира” као објективни приказ реалности, а то је већ облик лицемерја. У западној цивилизацији, која се доминантно заснива на утилитаризму, лицемерје се показало као врло корисно, па се тамо и усталило као модус вивенди. Вешта хипокризија може бити веома исплатива, док од части и принципијелности ретко кад има неке непосредне користи, чак пре ће бити разлог за неку материјалну штету. Некада смо говорили да се то „не маже на хлеб”. Но, да ли је за психофизичко здравље човека (али и друштва) једино важно да има пун стомак?

У некадашњим вестерн филмовима, па и многим другим холивудским производима, било је битно истаћи (понекад и претерано) разлику између „добрих и лоших” момака. Колико год да нисмо претерано веровали у такву поделу људи, годило нам је лако поистовећивање са „позитивним” главним ликовима. То се, нажалост, и данас дешава – посебно у политици. И то је део тежње за поједностављивањем.

Оно што је највећа невоља данашњих поједностављивања јесте потреба за „разроким” гледањем на Запад и на Исток, што доводи до тога да се занемарује дугорочни опстанак своје земље и губи разумевање за сопствени народ, што је најчешће последица омаловажавања свог народа. А и то је облик лицемерја, јер се онај ко тако размишља поставља изнад народа, а наводно за добробит тог истог народа. Екстремне дихотомије у политици само доприносе развоју конфликтних ситуација, зато свако ко заговара дихотомије заправо подстиче сукобљавање.

Црно-бели приказ света намећу они који не схватају или не прихватају да је стварни живот и свет, у највећој мери, у простору између црног и белог, у свим могућим бојама и комбинацијама боја – ништа није ни потпуно црно ни потпуно бело. Због тога, пре свега у животу друштвене заједнице, морају се избегавати екстремне дихотомије типа „или-или”, а сва решења неизбежних проблема тражити путем усаглашавања типа „и-и”.

Александар Мутавџић,
Београд