Dobri i loši momci

Povod za ovo zapažanje je članak Boška Jakšića „Ah, te sankcije”, objavljen u „Politici” 4. novembra. Reč je o zapažanju u vezi sa stalno prisutnom dihotomijom Zapad – Istok.

U ljudskoj prirodi je potreba da stalno pojednostavljujemo razumevanje sveta – prirode, ljudskog društva, pojedinaca, pa i sebe. Jasno je da se svako pojednostavljivanje zasniva na nenamernom ili namernom zanemarivanju, a nekad i prepravljanju nekih činjenica – što je osnov subjektivizma. Subjektivno viđenje sveta ima svaki čovek, a nevolja se javlja kad se takvo pojednostavljeno viđenje „servira” kao objektivni prikaz realnosti, a to je već oblik licemerja. U zapadnoj civilizaciji, koja se dominantno zasniva na utilitarizmu, licemerje se pokazalo kao vrlo korisno, pa se tamo i ustalilo kao modus vivendi. Vešta hipokrizija može biti veoma isplativa, dok od časti i principijelnosti retko kad ima neke neposredne koristi, čak pre će biti razlog za neku materijalnu štetu. Nekada smo govorili da se to „ne maže na hleb”. No, da li je za psihofizičko zdravlje čoveka (ali i društva) jedino važno da ima pun stomak?

U nekadašnjim vestern filmovima, pa i mnogim drugim holivudskim proizvodima, bilo je bitno istaći (ponekad i preterano) razliku između „dobrih i loših” momaka. Koliko god da nismo preterano verovali u takvu podelu ljudi, godilo nam je lako poistovećivanje sa „pozitivnim” glavnim likovima. To se, nažalost, i danas dešava – posebno u politici. I to je deo težnje za pojednostavljivanjem.

Ono što je najveća nevolja današnjih pojednostavljivanja jeste potreba za „razrokim” gledanjem na Zapad i na Istok, što dovodi do toga da se zanemaruje dugoročni opstanak svoje zemlje i gubi razumevanje za sopstveni narod, što je najčešće posledica omalovažavanja svog naroda. A i to je oblik licemerja, jer se onaj ko tako razmišlja postavlja iznad naroda, a navodno za dobrobit tog istog naroda. Ekstremne dihotomije u politici samo doprinose razvoju konfliktnih situacija, zato svako ko zagovara dihotomije zapravo podstiče sukobljavanje.

Crno-beli prikaz sveta nameću oni koji ne shvataju ili ne prihvataju da je stvarni život i svet, u najvećoj meri, u prostoru između crnog i belog, u svim mogućim bojama i kombinacijama boja – ništa nije ni potpuno crno ni potpuno belo. Zbog toga, pre svega u životu društvene zajednice, moraju se izbegavati ekstremne dihotomije tipa „ili-ili”, a sva rešenja neizbežnih problema tražiti putem usaglašavanja tipa „i-i”.

Aleksandar Mutavdžić,
Beograd