Треба ли приватизовати ЕПС

Напис међународног финансијског консултанта Небојше Катића о ситуацији у ЕПС-у, објављен 2. новембра у листу „Политика”, изазвао је посебну пажњу шире јавности у Србији. Зналачком умешношћу, концизно и прегледно, описао је садашњу врло неповољну привредну ситуацију у највећем јавном предузећу Србије и образложио разне дилеме у вези с решавањем насталог стања.

Решавање проблема и тешкоћа у ЕПС-у није лако ни једноставно. Питање је треба ли највећи национални ресурс, који представља кичму привреде, трансформисати у акционарско друштво, чиме се отвара могућност укључивања заинтересованих домаћих и страних инвеститора, који би државу, као већинског власника, подстицали на бржа радикална решења у превазилажењу садашњег неповољног стања у технолошкој, кадровској, управљачкој и финансијској сфери. Указано је на могуће ризике и недостатке таквог приступа за рехабилитацију садашњег изразито неповољног финансијског стања у ЕПС-у.

Други могући приступ је радикална реорганизација ЕПС-а, раздвајањем енергетске делатности од рударске делатности, на принципу међусобно чистих рачуна. Аутор је овде стао, вероватно због ограниченог простора или других разлога.

Из свог искуства, као један од чланова управљачког тима на изградњи и експлоатацији прве модерне термоелектране у Србији после Другог светског рата, ТЕ „Колубара А” у Великим Црљенима 1956–1960. године, указао бих на предност раздвајања делатности у ЕПС-у. Нова електрана била је основана и организована као посебно електропривредно предузеће, а рудници угља као посебно рударско предузеће, с отвореним и јамским коповима, са седиштем у Вреоцима.

ТЕ „Колубара” је куповала угаљ од Рударског басена „Колубара” по уговореној просечној калоричној вредности угља од 1.700 ккал., како су пројектовани и изграђени котлови. Угаљ је испоручиван железничким композицијама. Сваки вагон мерен је на колској ваги на улазу у круг електране и узимани су узорци угља за проверу калоричне вредности. Фактуре за испоручени угаљ, по уговореној калоричној вредности, исплаћиване су недељно. На овај начин били су онемогућени продаја и плаћање јаловине и блата. Електрана је пословала позитивно с натпросечним профитом, као и целокупна „Електропривреда Србије” у то време. Запослени и руководство у „Електропривреди Србије” водили су бригу о смањењу сопствене потрошње и губитака у производњи, преносу и дистрибуцији електричне енергије. Рудари су водили рачуна о квалитету испорученог угља и повећању прихода благовременим испорукама уговорених количина угља. Из наведеног произлази неопходност радикалног решења, поновним раздвајањем рударства од електропривреде, на принципу чистих рачуна.

Треће кључно питање је да ли је можда пројектована величина капацитета ТЕ „Никола Тесла А и Б” у Обреновцу била адекватна у односу на процењене залихе угља у рударском басну „Колубара” и њихову просечну калоричну вредност како су пројектовани и изграђени котлови у ТЕ „Никола Тесла”. Сада је јасно да неки прорачуни нису били сигурни па је једини прави излаз из настале ситуације у постепеној конверзији постојећих котлова с угља на коришћење природног гаса.

Четврто, неопходна су радикална кадровска решења и то да ЕПС-ом управљају електро и машински инжењери, а рудницима уља рударски инжењери. Не искључују се и друга боља решења.

Драгутин П. Драгојевић,
најмлађи члан тима менаџмента на изградњи ТЕ „Колубара А” 1956.