Ђукић на мети

Просто је невероватно да данас некоме у Фудбалском савезу Србије пада на памет да смени Мирослава Ђукића, селектора наше репрезентације, само зато што је направио лош резултат на Олимпијским играма.

Не би било ништа чудно у томе да критике Ђукићу долазе због очајног вођења тима или погрешног одабира играча у репрезентацију, не би било необично ни то да постоји било какво логично објашњење у захтеву за смену селектора, али када критике долазе због покушаја да Ђукић спречи бруку која је могла да нас задеси, онда бисмо морали да се запитамо зашто је то тако.

У оцену Ђукићеве стручности немам право да улазим, али оно што знам јесте да његов тим никада није примио шест голова од било које репрезентације.

Никада нас није обрукао изгубивши од неког тамо Азербејџана, Казахстана и сличних. У крајњем случају, никада није позвао своје синове у репрезентацију, а неуспех није покушао да оправда „непокошеном травом на терену”. Као да је нашим противницима, који су нас понизили, трава на терену била другачија.

За кратко време (око три године), колико се бави тренерским послом, Мирослав Ђукић је успео да постигне један од најбољих резултата у новијој српској фудбалској историји, тако што је освојио друго место на Европском првенству за играче млађе од 21 године.

Успео је и да направи базу младих играча за репрезентацију, која ће, сигуран сам, после толико година и толико понижења, моћи да коначно направи неки резултат на једном од великих такмичења.

Коначно, после толико година таворења, наша репрезентација има игру. Више не зависимо од надобудних појединаца који глуме звезде или од Синише Михајловића који је својим дугим лоптама редовно прескакао средину терена, већ искључиво од тимске игре какву је Ђукић наметнуо.

У репрезентацију више не могу да уђу мезимци неких сумњивих менаџера којима је једини фудбалски квалитет тај што имају две ноге, већ се тим саставља онако како треба да се саставља – од најспремнијих играча који могу да пруже максимум тиму.

Дакле, ко онда жели да смени човека који је „на мишиће” одвео репрезентацију у Пекинг? Ко жели главу човека који је само желео да има најјачи тим на Олимпијским играма, а што му нису дозвољавали неки који себе сматрају „центром моћи”?

Да ли су то исти они који су покушавали да додатно ослабе нашу репрезентацију пре ОИ тако што су покушавали да забране својим играчима да играју за национални тим? Да ли Ђукићеву главу желе они који су говорили да најмасовније спортско такмичење не би требало да буде приоритет за нашу репрезентацију? Можда су ти који сада желе Ђукићеву смену мислили да су Бразилци луди што доводе Роналдиња, а Аргентинци блесави што у Пекинг долазе са Леом Месијем, па зато су правили потешкоће када је у тим требало да се доведе неки тамо Душко Тошић, познатији као супруг извесне фолк певачице, него као фудбалер.

Коначно, да ли Ђукићеву смену желе они који су довели нашу репрезентацију на руб пропасти? Да ли су то исти они који су својевремено у Жељку Ражнатовићу Аркану видели успешног спортског радника, а не човека који је чарапу стављао на главу више пута него неко други на ногу?

Или су то они који би и даље да репрезентацију користе као предузеће преко којег ће да промовишу своје неспособне љубимце на којима ће касније моћи да зарађују милионе од трансфера?