Повратак Титових бизона

Недавно је у „Политици”, као ексклузива, одјекнула вест да је из Пољске на Фрушку гору, у тамошњи национални парк, стигло пет бизона.

Очигледно је неко повео рачуна о очувању ове врсте европског бизона, који је пре стотину година био присутна врста на европском тлу.

Уз наслов „Како су се бизони вратили у Србију” није дато и објашњење, односно информација, када су последњи пут бизони виђени у Србији, већ само податак да је последњи бизон на нашим просторима одстрељен пре 200 година.

Недостаје и важна истинита чињеница да смо седамдесетих и осамдесетих година прошлог века имали крдо бизона у Титовом ловишту Карађорђево код Бачке Паланке. Овом војном установом, колико се сећам, управниковао је пуковник Маленчић или Меденица.

Као војници у Титовој гарди, осим страже коју смо давали у овом Титовом ексклузивном одмаралишту у бачкој равници, имали смо и дужност да хранимо и појимо све животиње у овом репрезентативном ограђеном резервату. Наравно и бизоне.

Одакле су овде бизони стигли, вероватно као поклон Титу, тешко је сада знати, али сасвим се свеже сећам да су у том забрану за мамама трчкарали и младунци, што значи да су се овде и размножавале ове грдосије, за које се тврди да су благе нарави и прилично лење.

Ми смо им ипак сено и другу храну, као и воду, због страха и неприступачности, у хранилишта и појилишта бацали из камиона и с тракторске приколице.

Дакле, док на неки начин обележавамо повратак у Србију бизона, на чије се долажење из Пољске чекало пет година због ветеринарских и других процедура, важно је да знамо да је бизона, ипак, било код нас, били они и Титови.

Не знам каква им је била каснија судбина, али је чињеница да су они као значајан фактор очувања биодиверзитета и стабилности екосистема могли бити после Тита из ове војне установе пуштени у неки од наших националних паркова, па данас не бисмо морали да их увозимо.

Иван Бабић,
новинар