Povratak Titovih bizona

Nedavno je u „Politici”, kao ekskluziva, odjeknula vest da je iz Poljske na Frušku goru, u tamošnji nacionalni park, stiglo pet bizona.

Očigledno je neko poveo računa o očuvanju ove vrste evropskog bizona, koji je pre stotinu godina bio prisutna vrsta na evropskom tlu.

Uz naslov „Kako su se bizoni vratili u Srbiju” nije dato i objašnjenje, odnosno informacija, kada su poslednji put bizoni viđeni u Srbiji, već samo podatak da je poslednji bizon na našim prostorima odstreljen pre 200 godina.

Nedostaje i važna istinita činjenica da smo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka imali krdo bizona u Titovom lovištu Karađorđevo kod Bačke Palanke. Ovom vojnom ustanovom, koliko se sećam, upravnikovao je pukovnik Malenčić ili Medenica.

Kao vojnici u Titovoj gardi, osim straže koju smo davali u ovom Titovom ekskluzivnom odmaralištu u bačkoj ravnici, imali smo i dužnost da hranimo i pojimo sve životinje u ovom reprezentativnom ograđenom rezervatu. Naravno i bizone.

Odakle su ovde bizoni stigli, verovatno kao poklon Titu, teško je sada znati, ali sasvim se sveže sećam da su u tom zabranu za mamama trčkarali i mladunci, što znači da su se ovde i razmnožavale ove grdosije, za koje se tvrdi da su blage naravi i prilično lenje.

Mi smo im ipak seno i drugu hranu, kao i vodu, zbog straha i nepristupačnosti, u hranilišta i pojilišta bacali iz kamiona i s traktorske prikolice.

Dakle, dok na neki način obeležavamo povratak u Srbiju bizona, na čije se dolaženje iz Poljske čekalo pet godina zbog veterinarskih i drugih procedura, važno je da znamo da je bizona, ipak, bilo kod nas, bili oni i Titovi.

Ne znam kakva im je bila kasnija sudbina, ali je činjenica da su oni kao značajan faktor očuvanja biodiverziteta i stabilnosti ekosistema mogli biti posle Tita iz ove vojne ustanove pušteni u neki od naših nacionalnih parkova, pa danas ne bismo morali da ih uvozimo.

Ivan Babić,
novinar