Меркелова опомиње Грузију

Јучерашња посета немачког канцелара Ангеле Меркел грузијској престоници Тбилисију подстакла је спекулације на тему: да ли језгро ЕУ – део заједницекоји се с друге стране Атлантског океана назива „старом” Европом – предузима кораке на штету одбране демократског поретка (по укусу Запада)?

У француским и немачким медијима наглашеноје да је Меркелова кренула на пут, пошто је између Париза и Берлина утаначена тактика решавања кавкаске кризекоја би могла да се окарактерише као корак усмерен ка очувању сопствених, превасходно економских интереса. „Немачкој јеприпала улога да предузме кораке који би водили ка кроћењу кочоперног грузијског председника и његовог апарата”, формулисао је немачки дневник„Франкфуртер алгемајне” (ФАЦ). Цитирао је изјаву Меркелове, у којој је указано да јепредседник Михаил Сакашвили погрешно проценио ситуацију и покренуо (ратну) иницијативу, чије последице треба да сноси и ЕУ.

Као доказ исправностипретпоставкипослужило је неуобичајеносаопштење из кабинета немачког канцелара. Уочи посете Меркелове Грузији,јавности је предочено да би протоколом дефинисана дужина разговора немачког канцелараи грузијског председника могла да буде великодушно прекорачена. „Меркелова не одустаје од наума да иза затворених врата предочи Сакашвилију да је Берлин исправно поступио када је, минулог пролећа, спречиопријем Грузије у НАТО”, надовезао се ФАЦ, додајући шта Меркелова намерава да каже грузијском председнику: „У каквој би се ситуацији обрео Запад да је Грузија интервенисала као чланица војне алијансе?”

На другој страни осовине Берлин–Париз, јуче је у недељнику „Журнал ди диманш” освануо интервју са Бернаром Кушнером, министром спољних послова Француске.Кушнер је критиковао Грузију истакавши да је њен политички врх направио велику грешку. Поновио јестав о неопходности слања мировних трупа у регион. Тачком пет договора о примирју, међутим, који су Бернар Кушнер и председник Никола Саркози понудили зараћеним странама, није прецизиран термин доласка тих трупа. Са друге стране, прецизно је одређено да Русија полаже пуно право да предузима „додатне мере безбедности”, све док се не постигне коначни договор о слању мировних трупа.

Дипломатске активности Европљана намећу закључак да је све мање спремности да се кривица за сукобе у Грузији свали на једну страну, на Русију. У владином кабинету у Берлину тек јуче је истакнуто да је Немачка заинтересована за очување партнерских односа са Русијом у свим сферама политичког и економског живота. Да такво саопштење не би било схваћено у јавности као попуштање пред силом (Москве) покренута је кампања, која дефинише кривицу Грузије. Тако су значајан простор добили грузијски критичари Сакашвилија, пре свих бивши председник Едуард Шеварднадзе. Пребацио је председнику Сакашвилију непромишљеност и недостатак осећаја за дипломатију. На другој страни, у дискусију се умешао и бивши канцелар Немачке Герхард Шредер, такође приписујући главну кривицу Грузији.

Најинтересантније гледање на конфликт, међутим, понудио је Ото Лухтерхант, професор за међународно право на Универзитету Хамбург. Уинтервјуу немачкој телевизији АРД појаснио је да Грузија без сумње сноси кривицу за бомбардовање главног града Јужне Осетије Цхинвали – у смислу кршења одредби Женевске конвенције из 1949. године. На питање, шта би требало предузети против Русије због прекомерне употребе силе, пре свега изван зоне сукоба, професор је одговорио: „Таквим кораком бибило покренуто питање кривице и одговорности НАТО за разарања у Југославији 1999. године... НАТО је бомбардовао цивилне објекте широм Србије, по неколико стотина километара далеко од Косова...”