Миле из Понора

Догађа се да када нестане један човек нестане и једна епоха коју је тај човек обележио на посебан и оригиналан начин. Миле Грозданић је био стваралац, важан креатор једне епохе југословенске графике, дизајна књига и плаката у времену када на видику није ништа указивало да ће ове уметничке врлине преузети техника у облику компјутеризације уметности. Слику о Милу Грозданићу дао је најјасније историчар уметности Лазар Трифуновић говорећи о Миловом уметничком путу: „Миле Грозданић је од графичког радника постао графички уметник.” Његов пут креће од занатлије у штампарији а завршава до професора београдске Ликовне академије. Добитник је важних награда овде и у свету за графику. Страст за тим обликом уметности одводи га затим и на Цетиње, где на тамошњој академији оснива одсек за графику. Био је то тежак пут, пун отпора, тумарања у мраку, али такви су путеви одважних и посебних.

Бавећи се дизајном књиге, пратећи и примењујући искуства највећих мајстора из ове области, уносећи при том своју свестраност и особеност, логично је да је 2007. године написао „Пут до књиге”, капитално дело о настанку, историји, уметничкој опреми и реализацији књиге. Иако смо сведоци развоја и примене високе технологије у свим областима стваралаштва, технологије за коју се бојимо да ће прећи у ентропију и да ће обесмислити човеков смисао за стваралачку игру – упркос томе књига и даље спада у највеће достигнуће човечанства. Без књиге нема цивилизације. Ово је сажета порука Мила Грозданића. У пословима везаним за Књигу (са великим К), он се држао закона склада. Ту законитост је без разлике и изузетка примењивао за књиге из ликовне уметности, литературе, фотографије и науке, као и на часописе и каталоге. И управо такав приступ који је он током свог читавог професионалног живота гајио према књизи нас је зближио и повезао кроз сарадњу 45 година. Његов врхунски допринос графичком обликовању издања Издавачке куће „Градац” јесте оригинално писмо „грозд” за логотип часописа „Градац”.

Не могу а да све ово не завршим речима Срета Бошњака и ставим тачку у којој је сублимисана суштина уметности Мила Грозданића: „Слика је за Грозданића цивилизацијска чињеница прворазредне вредности и значаја: језик слике твори нову димензију света, од архетипа до мита и од симбола до метафизике.” Због тога – наставља Срето Бошњак – „Грозданић не слика оно што види већ оно што од праискона жуди да буде виђено: тајанствени свет дубине подсвести и неспознати свет оностраног искуства.”

На каталогу Милове прве изложбе у Београду – из оних давних година – писало је „Миле из Понорâ”. Понори су личко село у коме је рођен. Био је убеђен да су се у тим Понорима – према његовим више иреалним него доказивим идејама – срели Вергилије и Данте пред оно славно опако путовање. Али фикције инвентивних људи, као што је Миле Грозд, остављају дубок траг у стварности.