Tрадиције нема без сећања
Пре скоро десет година, 4. новембра 2013, писала је у овој рубрици о непоштовању традиције Магда Петернек. Пише Магда о „учитељици живота” и да јој је традиција „прва пратиља” и да је неопходно треба хранити, неговати и као такву поклањати будућности. И сетио сам се овог текста кад сам у свом завичајном календару догађаја дошао до новембра 1947. и првог такмичења у фудбалском купу Југославије, где је у завршницу доспео и малени, тек основани тим ФД Јакић из Пљеваља. У то време доста тимова је носило имена народних хероја из НОБ, па тако и Пљевљаци – по инж. Велимиру М. Јакићу, завичајцу, играчу предратног Јединства и Брезника).
Тим је скренуо пажњу на себе већ освајањем Купа Црне Горе, после победа над ИКА Беране, Дурмитором Шавник чак са 16:1 (и до данас рекордна победа у купу), Дечић Тузи 3:0, над друголигашем Будућности из Титограда, у којем је играо и репрезентативац Војин Шкоба Божовић. До четвртфинала побеђени су и Борац у Чачку 2:0 и Рудар Трбовље 3:2. Писао је тада „Наш спорт” (касније „Спорт”) „Пола града на утакмици” на игралишту у пљеваљском пољу.
А у четвртфиналу Пљевљаке је у Сарајеву чекао прволигаш са Кошева. Била је то утакмица која се највише памтила, препричавала, у коју се заклињало, која је инспирисала генерације Јакићевих наследника. Победио је ФК Сарајево, тек после продужетка 3:2 (1:0, 2:2, 3:2). А ко зна да ли би Сарајево победило да пристрасни судија није прво досудио пенал против Јакића, па онда им искључио, по оцени тадашњег извештача „Ослобођења”, најбољег играча Драгана Чичу Милинковића. Сат времена јакићевци су играли с играчем мање. Успели су да преко Драгановог брата Растка постигну два гола и изједначе за продужетак, у којем су примили гол за елиминацију.
Навршило се 75 година од тог новембра 1947. Играло се и после јакићеваца, сада на новом стадиону крај Брезнице. Јакић је 1949. променио име у Брезник, а од 1956. у ФК Рудар – име које носи и данас. Било је још утакмица, важних, одлучујућих за пљеваљске фудбалере у 102 године постојања, за првака републике, за пласмане у виши ранг такмичења, све до наше најбоље, Прве лиге, али Јакићева куп-прича из 1947. најдуже је текла пљеваљском чаршијом.
Као знак захвалности и драго сећање, негде међу звездама, нека јакићевци приме ове редове уместо цвећа, јер завичај не заборавља.
Војкан Т. Бојовић,
Београд
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
