Извозничке сузе

Курс динара, такав какав је, по многима сасвим нереалан, по другима плод тржишних збивања, никако да задовољи потребе – домаћих извозника. Никада то није ни успевао. Чак и у она јуначка времена двојног и штицованог курса и извозних стимулација… Увек им је цена долара или марке била мала. Ни данас његово височанство – евро не вреди колико би требало да наши извозници не би ронили горке сузе над својом злехудом пословном судбином.

Ипак, гле чуда, наш извоз расте. И то по веома високим стопама – изнад 25 одсто. Шта се догађа? Да ли раде у корист сопствене штете?

Само на први поглед.

Нико не спори чињеницу да актуелни курс евра од 76 динара не „прија” извозницима. Са сто и кусур динара за евро или бар 90, ствари би већ много боље изгледале. Могло би се пуно тога у интерној економији „испеглати”, а не јурити за нижим трошковима, рентабилношћу и осталим квалитативним факторима привређивања. Курс то много лакше учини од напора за неком од конкурентских способности. Али, држава, оличена у НБС, не хаје за њиховим тужбалицама. Курс је плод краткорочне понуде и тражње. Тих 76 динара за евро је – све.

Ништа, такође, није спорно ни у чињеници да тренутни курс много више иде наруку увозницима. Било би сасвим природно да јевтинији увоз обори домаће цене и подстакне конкуренцију на нашем малом, узаврелом тржишту. Авај! Цене расту. Увозници и трговци контролишу тржиште. Пошто је домаћа понуда робе широке потрошње слаба, они сасвим легално пељеше домаће потрошаче.

Ваља, дакле, појачати домаћу тржишну утакмицу и заоштрити правила игре.

Али, шта са извозницима? Они евидентно губе на курсу. Да. С нижом ценом евра извозна зарада је осетно мања, али нико ни реч да каже шта је са осталим факторима привређивања – продуктивношћу, рецимо. Она расте по двоцифреним стопама. Највише, нажалост, због осетно мањег броја запослених. И све док та стопа производности буде већа од губитка на курсу – извозници се неће одрећи страних купаца. Зашто?

Па са произведеном робом немају где. Домаће тржиште, поготово индустријске робе или интермедијалних производа, одвећ је слабо за њих. Ко у Србији може да потроши челик смедеревског „Ју-Ес стила”? „Застава”, „Крушик”, „14. октобар”, ФАП… Нема шансе. Мора напоље и по цену лошијег курса.

А шта му је компензација?

Релативна стабилност основних економских параметара – инфлације, па и курса. Нема страшних тржишних и системских удараца каквих је било пре деценију и неку годину приде. Може, ипак, да се ради и заради. Да ли је профитна стопа баш онаква каква је у неким другим земљама, ствар је процене пословне политике и перспективе сваког предузећа на нашем и регионалном тржишту.

Србија курсом нема шта да подстиче, а да себи не направи кудикамо већу штету. Извозу малина, пшенице, кукуруза, челика, грађе, хемије… ни двоструко већи курс не би много помогао. Нама, најпре, треба индустрија, која може да испуни „олимпијске”, високе трговинске норме. Немамо је. А у тој ситуацији ни курс не значи много у крајњем резултату.