Izvozničke suze

Kurs dinara, takav kakav je, po mnogima sasvim nerealan, po drugima plod tržišnih zbivanja, nikako da zadovolji potrebe – domaćih izvoznika. Nikada to nije ni uspevao. Čak i u ona junačka vremena dvojnog i šticovanog kursa i izvoznih stimulacija… Uvek im je cena dolara ili marke bila mala. Ni danas njegovo visočanstvo – evro ne vredi koliko bi trebalo da naši izvoznici ne bi ronili gorke suze nad svojom zlehudom poslovnom sudbinom.

Ipak, gle čuda, naš izvoz raste. I to po veoma visokim stopama – iznad 25 odsto. Šta se događa? Da li rade u korist sopstvene štete?

Samo na prvi pogled.

Niko ne spori činjenicu da aktuelni kurs evra od 76 dinara ne „prija” izvoznicima. Sa sto i kusur dinara za evro ili bar 90, stvari bi već mnogo bolje izgledale. Moglo bi se puno toga u internoj ekonomiji „ispeglati”, a ne juriti za nižim troškovima, rentabilnošću i ostalim kvalitativnim faktorima privređivanja. Kurs to mnogo lakše učini od napora za nekom od konkurentskih sposobnosti. Ali, država, oličena u NBS, ne haje za njihovim tužbalicama. Kurs je plod kratkoročne ponude i tražnje. Tih 76 dinara za evro je – sve.

Ništa, takođe, nije sporno ni u činjenici da trenutni kurs mnogo više ide naruku uvoznicima. Bilo bi sasvim prirodno da jevtiniji uvoz obori domaće cene i podstakne konkurenciju na našem malom, uzavrelom tržištu. Avaj! Cene rastu. Uvoznici i trgovci kontrolišu tržište. Pošto je domaća ponuda robe široke potrošnje slaba, oni sasvim legalno pelješe domaće potrošače.

Valja, dakle, pojačati domaću tržišnu utakmicu i zaoštriti pravila igre.

Ali, šta sa izvoznicima? Oni evidentno gube na kursu. Da. S nižom cenom evra izvozna zarada je osetno manja, ali niko ni reč da kaže šta je sa ostalim faktorima privređivanja – produktivnošću, recimo. Ona raste po dvocifrenim stopama. Najviše, nažalost, zbog osetno manjeg broja zaposlenih. I sve dok ta stopa proizvodnosti bude veća od gubitka na kursu – izvoznici se neće odreći stranih kupaca. Zašto?

Pa sa proizvedenom robom nemaju gde. Domaće tržište, pogotovo industrijske robe ili intermedijalnih proizvoda, odveć je slabo za njih. Ko u Srbiji može da potroši čelik smederevskog „Ju-Es stila”? „Zastava”, „Krušik”, „14. oktobar”, FAP… Nema šanse. Mora napolje i po cenu lošijeg kursa.

A šta mu je kompenzacija?

Relativna stabilnost osnovnih ekonomskih parametara – inflacije, pa i kursa. Nema strašnih tržišnih i sistemskih udaraca kakvih je bilo pre deceniju i neku godinu pride. Može, ipak, da se radi i zaradi. Da li je profitna stopa baš onakva kakva je u nekim drugim zemljama, stvar je procene poslovne politike i perspektive svakog preduzeća na našem i regionalnom tržištu.

Srbija kursom nema šta da podstiče, a da sebi ne napravi kudikamo veću štetu. Izvozu malina, pšenice, kukuruza, čelika, građe, hemije… ni dvostruko veći kurs ne bi mnogo pomogao. Nama, najpre, treba industrija, koja može da ispuni „olimpijske”, visoke trgovinske norme. Nemamo je. A u toj situaciji ni kurs ne znači mnogo u krajnjem rezultatu.