Мушараф се предао

Пакистански председник је одлучио да оде – да не би био отеран. Обраћајући се нацији у директном телевизијском преносу, Первез Мушараф је јуче објавио своју оставку и поручио како су му положај и лична судбина мање важни од добробити земље. У говору који је трајао око сат, бранио је затим и политички и економски учинак своје деветогодишње владавине и тиме зауставио већ захуктану процедуру смењивања која је претила да додатно политички дестабилизује 165-милионску муслиманску нацију.

Дочекана са приметним олакшањем, па чак и слављем на улицама пакистанских градова, очекивана вест о Мушарафовом повлачењу отворила је ново поглавље у турбулентној 61-годишњој историји ове земље. Главна недоумица при том је да ли ће његов одлазак бити заиста допринос стабилизацији пакистанских прилика, или само повод за нове неизвесности.

Мушарафов одлазак је резултат како акције нове владајуће коалиције, на власти тек четири месеца, тако и „помоћи” коју је у томе добила од заинтересованих западних сила, САД и Британије, а како се спекулише, у убеђивању бившег генерала да постане и бивши председник учествовао је важан пакистански партнер, Саудијска Арабија.

Оставка је, по свему судећи, део погодбе по којој би влада требало да одлазећем председнику гарантује имунитет, што подразумева одустајање од оптужби за кршење устава и закона, припремљених за процес опозива, који је већ био добио зелено светло у скупштинама четири пакистанске покрајине.

Како су изјавили његови блиски сарадници, Мушараф нема намеру да иде у изгнанство, што се последњих деценија често дешавало тамошњим политичким лидерима. Од момента покретања процедуре „импичмента” председника, прве у пакистанској историји, помињало се да би Мушараф могао да добије азил у Британији, Турској, Саудијској Арабији, па чак и у Америци, којој је био најважнији муслимански савезник у „рату против терора”.

Већу пажњу од тога шта ће бити са Мушарафом изазива, међутим, питање ко ће га наследити. Према пакистанском уставу, нови председник треба да буде изабран у року од 30 дана: о кандидату (или кандидатима) гласа се у покрајинским и националној скупштини. С обзиром на однос снага у овим телима, сигурно пролази кандидат око кога се сложе два главна партнера у коалиционој влади, Пакистанска народна партија (ППП) и Муслиманска лига (МЛ), то јест њихови лидери, Асиф Али Зардари и Наваз Шариф.

Кога ће они предложити зависиће од претходног договора да ли ће институција председника задржати иста, прилично велика овлашћења која је себи дао Мушараф. Постоји, наиме, идеја да се председничка овлашћења значајно редукују и више власти препусти председнику владе. Ако пак започне процедура уставних промена, на новог председника чекаће се бар неколико месеци.

Оно од чега се највише страхује, то је да би, пошто су остварили глави циљ, уклањање заједничког непријатеља, ППП и МЛ, традиционални ривали у борби за власт, могли да се окрену једни против других.

Од тога највише стрепи Америка, која је већ дала неке наговештаје да је незадовољна са начином на који се коалициона влада суочава са једним од главних проблема – побуном исламских екстремиста у покрајини уз границу са Авганистаном, у првом суседству рата који против талибана и Ал Каиде води око 40.000 војника НАТО-а.

Пакистан је, треба подсетити, поседник нуклеарног арсенала, па би његова дестабилизација и даљи раст утицаја исламских радикала, имали последице опасне не само за регион.

Первез Мушараф (65), на власт је дошао у бескрвном пучу 1999, само годину дана пошто је постао први генерал армије која је често – чак пет пута – преузимала власт у земљи.

У почетку је изјављивао да неће остати дуго – само док не почисти неред који су оставили корумпирани политичари (премијер кога је сменио и отерао у егзил био је управо Наваз Шариф), али се потом предомислио, а важност му је порасла када га је пригрлио Вашингтон, после трауматичног 11. септембра 2001.

Кола су му кренула низбрдо прошлог марта, када је сменио најважније судије Врховног суда, због тога што су оспоравале његово председниковање у генералској униформи. Крајем прошле године прогласио је и краткотрајно ванредно стање, средио да поново буде изабран, па чак скинуо и своју „другу кожу”, генералску униформу. Вашингтон је покушао да га сачува, сређујући договор о подели власти између њега и бивше премијерке Беназир Буто, која се вратила из политичког изгнанства, али је ситуацију драматично закомпликовао атентат на Бутоову, крајем децембра, за који је званично оптужен један од лидера Ал Каиде.

Избори одржани у фебруару били су нека врста референдума против Мушарафа: његова партија је на њима катастрофално поражена. Надао се, ипак, да ће га подржати „његови”, армија, али је нови армијски шеф, генерал Ашфак Кајани, мудро одлучио да буде неутралан, чиме је послао сигнал који није било тешко протумачити.

Милан Мишић