Од хлеба и игара до саобраћајног колапса

Предлажем да се стадиони Црвене звезде и Партизана сруше и да се на њихов рачун прошире околне шуме и паркови. То би у данима утакмица омогућило десетинама хиљада људи који живе у околини или пролазе кроз тај део града да нормално дођу до својих кућа или да оду било где у град.

Кад се на овим стадионима играју утакмице ми житељи овог краја морамо прво да пратимо колики је значај утакмице (међународна, локално „наелектрисана”, небитна), а затим и да темпирамо када ћемо и како да прођемо, треба ли да поранимо или да пожуримо, да сачекамо да се меч заврши и руља прође, јер некад после утакмице, навијачи шетају улицама.

У супротном упадамо у бескрајни колапс пре и после утакмице, када се кроз део праве и широке Устаничке улице пролази и по 40 минута, јер на Аутокоманди, Душановцу, Бањици, Вождовцу, чак и у Карађорђевом парку, настаје чеп. У аутобусима смо принуђени да се возимо заједно с често припитим клинцима „навијачима” и њиховим старијим „колегама”. Урличу, лупају рукама и ногама по аутобусу, столицама и стаклима, певају „навијачке” песме, галаме унапред о томе с ким ће да се туку на стадиону. Ако у аутобусу има места, вешају се о шипке, висе и ногама шутирају прозоре.

Зато треба да направимо један нови стадион, по свим међународним стандардима. Наравно за нормалну цену, јер знамо сви зашто је цена планираног сурчинског стадиона превисока. И да га направимо, на пример, у Бесном фоку, а да га Звезда и Партизан деле. Па сви који се куну у своје клубове – пут под ноге, мало да упознају и северни део Београда.

Драган Марковић,
Београд