Војна тајна

Па то и јесте својеврсни српски синдром. У земљи у којој несрећни резервисти из рата на Косову данима чуче испред замандаљених врата владе, очајнички се борећи да добију бар дневнице за патриотски рад за државу, министар војни поносно изјављује да ће војна база која се гради код Бујановца, бити српски „Бондстил” , да сви радови теку како је планирано и да ће то бити један од најсавременијих војних објеката изграђен на југу Балкана. Изгледа да ће нова српска војна база коштати скоро као један нови рат, али и то је део наше трагикомедије.

Оно што обичан грађанин ове земље, неупућен у војне тајне, може да види у апсолутној је супротности са задовољним министровим лицем и изјавама. Србија је земља која је у последњих осамнаест година изгубила све ратове, земља у којој и официри и војници имају разлога да се тресу за своју будућност, земља којој је „пола војске у Хагу”, земља која је у игри великих бројева изгубила право да се нада остварењу оне чувене реченице „Све ће то народ позлатити”, земља у којој је сваки „војни успех” претворен у националну трагедију. Србија је земља која је у савременом свету синоним за агресију, злочине и геноцид. Србија је земља са разваљеном зградом Генералштаба у центру Београда – успомене на бомбе су ту и представљају својеврсну туристичку атракцију, док са друге стране сведоче о војним играма у савременом свету, са којим је Србија потписала онолике споразуме о сарадњи, миру и ненападању. Србија је земља која се последњих година дичи својом дипломатијом и одлучношћу да све своје проблеме решава ненасилним средствима.

Са друге стране, свакоме ко иоле чита новине мора бити јасно да је Србији, до даљњег, укинуто право да икога напада, али и да се брани – што може да говори да се Србија променила, али може да говори и о томе да Србија више не може да утиче на сопствену судбину, о чему речито сведоче актуелни догађаји са једностраним проглашењем независности Косова, и са најновијим вестима о спектакуларном устоличењу Еулекса на Косову. Рат у коме би Србија евентуално победила, овде више не долази у обзир, осим ако то у Вашингтону није другачије одређено, а ваљда је Србији доста пораза?

Онда, шта ће нама војна база, која ће бити српски „Бондстил”. И да ли ће бити српски ? Јер, ако смо приступили НАТО-у онда смо сви у једној глобалној војсци у којој не постоје национални циљеви? Неки стручњаци ових дана објашњавају у новинама да је идеја за градњу ове базе у вези са растућим политичким и територијалним амбицијама албанских партија са југа Србије . Да ли то значи да ће кад виде српски „Бондстил”, Албанци из Бујановца и Прешева да се предомисле? И да ли то значи да ће, ако се не предомисле, Србија да брани свој југ? И, како ће то да се изведе ако Србија уђе у Европску унију, и ако у међувремену и независна држава Косово уђе у НАТО?

Не знам. Али лепо је знати да и ми војску имамо, а и да имамо велику и модерну војну базу, која ће да чува наш мир, а која нас неће увести у рат и која ће чувати наш мир чак и ако други први започну рат. И лепо је да бар у нечему будемо најмодернији на југу Балкана, као што оптимизам улива и чињеница да радови теку по плану, да је министар задовољан, као и да на пројекту српског „Бондстила”, Србија не штеди.

Јер, Србија треба да се покаже.

„Бондстил” на југу Србије, ових дана, са свим што нам се догађа, међутим, неодољиво подсећа на нацртани младеж на много напудерисаном рошавом тену. За поређење може се узети и нешто друго. Има она прича о Потемкиновом селу. О узалудности, осим ако није у питању нека велика војна тајна.

У сваком случају, оне резервисте треба стварно склонити са улица, јер ем не изгледају лепо, задовољно и модерно, ем нам, у овом стварно незгодном тренутку, кваре оптимизам у погледу наше војне и сваке друге снаге. www.mirjanabm.com