Vojna tajna

Pa to i jeste svojevrsni srpski sindrom. U zemlji u kojoj nesrećni rezervisti iz rata na Kosovu danima čuče ispred zamandaljenih vrata vlade, očajnički se boreći da dobiju bar dnevnice za patriotski rad za državu, ministar vojni ponosno izjavljuje da će vojna baza koja se gradi kod Bujanovca, biti srpski „Bondstil” , da svi radovi teku kako je planirano i da će to biti jedan od najsavremenijih vojnih objekata izgrađen na jugu Balkana. Izgleda da će nova srpska vojna baza koštati skoro kao jedan novi rat, ali i to je deo naše tragikomedije.

Ono što običan građanin ove zemlje, neupućen u vojne tajne, može da vidi u apsolutnoj je suprotnosti sa zadovoljnim ministrovim licem i izjavama. Srbija je zemlja koja je u poslednjih osamnaest godina izgubila sve ratove, zemlja u kojoj i oficiri i vojnici imaju razloga da se tresu za svoju budućnost, zemlja kojoj je „pola vojske u Hagu”, zemlja koja je u igri velikih brojeva izgubila pravo da se nada ostvarenju one čuvene rečenice „Sve će to narod pozlatiti”, zemlja u kojoj je svaki „vojni uspeh” pretvoren u nacionalnu tragediju. Srbija je zemlja koja je u savremenom svetu sinonim za agresiju, zločine i genocid. Srbija je zemlja sa razvaljenom zgradom Generalštaba u centru Beograda – uspomene na bombe su tu i predstavljaju svojevrsnu turističku atrakciju, dok sa druge strane svedoče o vojnim igrama u savremenom svetu, sa kojim je Srbija potpisala onolike sporazume o saradnji, miru i nenapadanju. Srbija je zemlja koja se poslednjih godina diči svojom diplomatijom i odlučnošću da sve svoje probleme rešava nenasilnim sredstvima.

Sa druge strane, svakome ko iole čita novine mora biti jasno da je Srbiji, do daljnjeg, ukinuto pravo da ikoga napada, ali i da se brani – što može da govori da se Srbija promenila, ali može da govori i o tome da Srbija više ne može da utiče na sopstvenu sudbinu, o čemu rečito svedoče aktuelni događaji sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, i sa najnovijim vestima o spektakularnom ustoličenju Euleksa na Kosovu. Rat u kome bi Srbija eventualno pobedila, ovde više ne dolazi u obzir, osim ako to u Vašingtonu nije drugačije određeno, a valjda je Srbiji dosta poraza?

Onda, šta će nama vojna baza, koja će biti srpski „Bondstil”. I da li će biti srpski ? Jer, ako smo pristupili NATO-u onda smo svi u jednoj globalnoj vojsci u kojoj ne postoje nacionalni ciljevi? Neki stručnjaci ovih dana objašnjavaju u novinama da je ideja za gradnju ove baze u vezi sa rastućim političkim i teritorijalnim ambicijama albanskih partija sa juga Srbije . Da li to znači da će kad vide srpski „Bondstil”, Albanci iz Bujanovca i Preševa da se predomisle? I da li to znači da će, ako se ne predomisle, Srbija da brani svoj jug? I, kako će to da se izvede ako Srbija uđe u Evropsku uniju, i ako u međuvremenu i nezavisna država Kosovo uđe u NATO?

Ne znam. Ali lepo je znati da i mi vojsku imamo, a i da imamo veliku i modernu vojnu bazu, koja će da čuva naš mir, a koja nas neće uvesti u rat i koja će čuvati naš mir čak i ako drugi prvi započnu rat. I lepo je da bar u nečemu budemo najmoderniji na jugu Balkana, kao što optimizam uliva i činjenica da radovi teku po planu, da je ministar zadovoljan, kao i da na projektu srpskog „Bondstila”, Srbija ne štedi.

Jer, Srbija treba da se pokaže.

„Bondstil” na jugu Srbije, ovih dana, sa svim što nam se događa, međutim, neodoljivo podseća na nacrtani mladež na mnogo napuderisanom rošavom tenu. Za poređenje može se uzeti i nešto drugo. Ima ona priča o Potemkinovom selu. O uzaludnosti, osim ako nije u pitanju neka velika vojna tajna.

U svakom slučaju, one rezerviste treba stvarno skloniti sa ulica, jer em ne izgledaju lepo, zadovoljno i moderno, em nam, u ovom stvarno nezgodnom trenutku, kvare optimizam u pogledu naše vojne i svake druge snage. www.mirjanabm.com