Системска грешка

Прве две олимпијске медаље у историји Србије освојили су спортисти који нису изашли из система српског спорта. Све што је било из система далеко је од одличја, изузев оно мало преосталих кандидата за висок пласман.

„Сребрни” Милорад Чавић је у Калифорнији научио како се постаје врхунски пливач, док је „бронзани” Новак Ђоковић после првих часова тениса код Јелене Генчић провео три пресудне године у Академији Николе Пилића у Минхену. Пробили су се међу звезде захваљујући свом таленту и упорности, својим породицама и пријатељима и још неким „људима добре воље”, а не зато што су били део државног спортског програма који код нас још не постоји.

Неки помак је направљен последњих година, када је спорт најзад нашао своје место у Уставу, а спортисти добили велики подстицај доношењем уредбе о награђивању на највећим такмичењима. Тако ће двојица освајача медаља добити за наше услове високе награде: Чавићу следује одмах 52.500 евра и од 35. године пензија у висини две и по просечне нето плате (просек из последњег месеца претходне године), а Ђоковићу 45.000 евра и пензија у висини две просечне нето плате када напуни 35 година. Уколико наставе да напредују пружиће им се шанса да у Лондону 2012. поправе своје пензије, јер по садашњој уредби индивидуално злато доноси награду од 60.000 евра и пензију у висини три просечне нето зараде. Треба рећи и то да је држава преко Олимпијског комитета Србије први пут озбиљно учествовала у финансирању програма и припрема такмичења.

Нереално је очекивати да у Србији постоји нешто налик Аустралијском институту за спорт у Канбери, једној од најбољих и највећих „фабрика за производњу медаља” на свету. Али, тешко је и правити врхунске пливаче тамо где нема базена или тенисере где нема довољно терена. Стално се врти прича да имамо таленте, врхунске тренере и бедне услове.

Додуше, откако су наши тенисери постали светске звезде, у Србији ничу тениски терени као печурке после кише, али је питање каква је у свему томе улога „система”, а колико је то резултат помодарства и жеље да се брзо дође до новца. Рецимо и то да је Јанко Типсаревић једини од наших врхунских тенисера у синглу који је успео да се приближи светском врху тренирајући у својој отаџбини. Неки кажу да би већ сада био међу првих 10 играча на светској АТП листи да је раније отишао из земље. На такав корак се одлучио наш тренутно највећи тениски таленат Филип Крајиновић (16) који учи тенис у Брадентону (Флорида, САД), код једног од најцењенијих стручњака на свету Ника Болитијерија.

Нема сумње да бисмо имали много више кандидата за одличја када бисмо све своје потенцијале ставили у „систем”. Овако, остаје нам да се поносимо „историјским успехом” Србије, историјским пре свега јер се Србија вратила у олимпијску породицу после дебија у Стокхолму 1912. године и што је освојила своје две прве медаље. Волели бисмо да Лондон 2012. буде историјски по томе што је српски спорт остварио све своје потенцијале, што у Пекингу није био случај, без обзира на то како ће проћи одбојкаши и ватерполисти.