Sistemska greška

Prve dve olimpijske medalje u istoriji Srbije osvojili su sportisti koji nisu izašli iz sistema srpskog sporta. Sve što je bilo iz sistema daleko je od odličja, izuzev ono malo preostalih kandidata za visok plasman.

„Srebrni” Milorad Čavić je u Kaliforniji naučio kako se postaje vrhunski plivač, dok je „bronzani” Novak Đoković posle prvih časova tenisa kod Jelene Genčić proveo tri presudne godine u Akademiji Nikole Pilića u Minhenu. Probili su se među zvezde zahvaljujući svom talentu i upornosti, svojim porodicama i prijateljima i još nekim „ljudima dobre volje”, a ne zato što su bili deo državnog sportskog programa koji kod nas još ne postoji.

Neki pomak je napravljen poslednjih godina, kada je sport najzad našao svoje mesto u Ustavu, a sportisti dobili veliki podsticaj donošenjem uredbe o nagrađivanju na najvećim takmičenjima. Tako će dvojica osvajača medalja dobiti za naše uslove visoke nagrade: Čaviću sleduje odmah 52.500 evra i od 35. godine penzija u visini dve i po prosečne neto plate (prosek iz poslednjeg meseca prethodne godine), a Đokoviću 45.000 evra i penzija u visini dve prosečne neto plate kada napuni 35 godina. Ukoliko nastave da napreduju pružiće im se šansa da u Londonu 2012. poprave svoje penzije, jer po sadašnjoj uredbi individualno zlato donosi nagradu od 60.000 evra i penziju u visini tri prosečne neto zarade. Treba reći i to da je država preko Olimpijskog komiteta Srbije prvi put ozbiljno učestvovala u finansiranju programa i priprema takmičenja.

Nerealno je očekivati da u Srbiji postoji nešto nalik Australijskom institutu za sport u Kanberi, jednoj od najboljih i najvećih „fabrika za proizvodnju medalja” na svetu. Ali, teško je i praviti vrhunske plivače tamo gde nema bazena ili tenisere gde nema dovoljno terena. Stalno se vrti priča da imamo talente, vrhunske trenere i bedne uslove.

Doduše, otkako su naši teniseri postali svetske zvezde, u Srbiji niču teniski tereni kao pečurke posle kiše, ali je pitanje kakva je u svemu tome uloga „sistema”, a koliko je to rezultat pomodarstva i želje da se brzo dođe do novca. Recimo i to da je Janko Tipsarević jedini od naših vrhunskih tenisera u singlu koji je uspeo da se približi svetskom vrhu trenirajući u svojoj otadžbini. Neki kažu da bi već sada bio među prvih 10 igrača na svetskoj ATP listi da je ranije otišao iz zemlje. Na takav korak se odlučio naš trenutno najveći teniski talenat Filip Krajinović (16) koji uči tenis u Bradentonu (Florida, SAD), kod jednog od najcenjenijih stručnjaka na svetu Nika Bolitijerija.

Nema sumnje da bismo imali mnogo više kandidata za odličja kada bismo sve svoje potencijale stavili u „sistem”. Ovako, ostaje nam da se ponosimo „istorijskim uspehom” Srbije, istorijskim pre svega jer se Srbija vratila u olimpijsku porodicu posle debija u Stokholmu 1912. godine i što je osvojila svoje dve prve medalje. Voleli bismo da London 2012. bude istorijski po tome što je srpski sport ostvario sve svoje potencijale, što u Pekingu nije bio slučaj, bez obzira na to kako će proći odbojkaši i vaterpolisti.