Увек тражим живот у свему

Иза глумице Бојане Стефановић је плодан уметнички период. Док је са посебним изазовом током протеклих месеци креирала лик Грофице Наталије Ростове у награђиваној представи „Рат и мир” Л. Н. Толстоја у режији Бориса Лијешевића упловљавала је у све нијансе представе „Деца” по делу Милене Марковић, у режији Ирене Поповић Драговић на сцени матичном Народног позоришта у Београду.

– „Рат и мир” је дубоко захтевна литература, и свакако за нас глумце посебна инспирација. Уз све филозофске теме које носи сам роман, за мене je посебну драж имао бескрајно широк спектар емоција који носи Толстојеве карактере кроз све сегменте драме. А емоције су главна покретачка снага и Милене Марковић као ауторке романа „Деца”, и Ирене Поповић Драговић као магичне композиторке. Обе сву своју снагу, као и све своје слабости огољене предају публици, и рад на представи „Деца” је у сваком тренутку из нас извлачио не само снажне емоције већ и саме њихове корене, што је омамљујући процес који нас је оплеменио – каже за „Политику” Бојана Стефановић, која је током последњих месеци са својом Наталијом Ростовом непрестано на „точковима”, јер готово да нема фестивала у земљи и шире на коме представа „Рат и мир” није гостовала.

На питање коју је њој запитаност донела ова Толстојева хероина, глумица открива:

– Која је граница до које човек иде да заштити оне које воли, и да ли имамо право да између породице и добробити ближњих изаберемо породицу. Наталију Ростову нисам могла да стварам као себичну, мушићаву жену која се из каприца меша деци у одлуке. За мене је она снажна, пуна љубави, али бира да по сваку цену покуша да сачува породицу, што је на крају много кошта и потпуно уруши.

Композиторка Ирена Поповић Драговић, у овом случају и редитељка, дело Милене Марковић „Деца” поставила је као оперу у 17 песама. Бојани Стефановић, која је музички поткована, без дилеме припало је место у овом делу у стиху о женскости, мајчинству, кћеринству… Ево како је у глумачком смислу изгледао процес рада:

– Интензивно и необично. Никада до сада нисам имала такав процес, што је донекле и природно. Бескрајни сати певачких проба, Миленина поезија која сама себе оживљава, материјал који вас стално раставља и саставља као биће, и у свему томе доноси много љубави. Та љубав је потекла пре свега од Ирене, али се прелила на нас, и током целог рада нисмо имали ниједан тренутак сукоба ни проблема, што је изузетно драгоцено, с обзиром на то да је процес био кратак, и значило нам је да сваку пробу искористимо пуни жара и жеље – каже наша саговорница и додаје:

– Имам прилично искуство у певачком смислу, то је свакако сегмент који ми је близак и радо се упуштам у задатке који захтевају и музичко глумачко тумачење. Па ипак ово је био посебно изазован рад. Признајем да сам имала осећај као да сам на почетку каријере и да многе ствари морам озбиљније да освојим, што се тиче певачких захтева. Посебно ме радује што сам успела да осетим велики помак у техничком смислу, поставке гласа и још неких детаља, јер као и код сваког дара, посвећени тренинг чини да напредујете и растете.

Иза Бојане Стефановић је цео спектар јунакиња: Марија Хелга Хофман, Тијана („Велика драма”), Патриција („Женски оркестар”), Олимпија („Дама с камелијама”), Наталија („Васа Железнова” и други)... На питање како доживљава дружење са њима, односно како их у глумачком смислу „боји”, она одговара:

– Увек тражим живот у свему. У карактерима, њиховим поступцима и изборима, начину на који их водим кроз комад. Живот на сцени, опипљив и вишеслојан, за мене је иницијална каписла за рад на било ком карактеру. Неке моје јунакиње су раскошно безобзирне, неке сломљене, неке ме бескрајно забављају док их играм, неке ме нежно ломе, али све су пуне живота.

Позориште на Теразијама даровита Бојана Стефановић доживљава као своју кућу. Радост сценског искорака који јој доноси улога Пуслице у мјузиклу „Неки то воле вруће”, коју тумачи више од 15 година је, како каже, немерљива.

– Пуслица је чиста радост, а мјузикл жанр који волим свим својим срцем. То је непресушни извор игре, енергије и магије позоришта. Нажалост, у мом репертоару мање комедија, и недостаје ми понекад та померена заиграност. Стога када играм „Неки то воле вруће” користим прилику да нахраним све „духовите и померене” атоме свог глумачког бића – наводи Бојана Стефановић.

Глума и музика су у њеном случају, као што сама каже, неодвојив спој:

 – Једно без другог не постоји. Сваки глумачки задатак је пун ритма, пулса, па и мелодије, увек. Не само када радите музичко позориште. И нема везе са певачким даром. Начин на који дише сцена, па и цела представа, увек зависи од ритма. А музика, или пак тишина, представу и филм ваја подједнако као и драмска радња. Музика је за мене живот, радим пуним срцем, заувек отворена за нове изазове, спремна да учим, растем и сазревам, без обзира на године и каријеру. Следим себе, не обазирем се на трендове, тренутне успоне и падове, јер путовање је много узбудљивије од одредишта.