Илузије су опипљиве

Ових дана из штампе је изашао нови, други зборник радова „Хандке у Србији”. Издавач је Удружење књижевних преводилаца Србије. Овај својеврсни наставак првог зборника, објављеног пре нешто мало мање од две године, такође је обнародован под покровитељством и уз финансијску подршку Министарства културе и информисања у Влади Републике Србије.

Тиме је окончан пројекат „Подршка издавању изабраних дела Петера Хандкеа у Србији”, највећег подухвата у којем је асоцијација српских књижевних преводилаца икад учествовала. После првог, који је наишао на леп одјек и био заиста репрезентативан, други зборник даје додатну димензију сагледавању и промишљању дела великог аустријског, европског и светског писца, који је уједно увек био и јесте и наш.

И овај зборник је, као и први, уредио Душко Паунковић, председник УКПС.

Ново капитално издање посвећено добитнику Нобелове награде за књижевност отвара Давид Албахари, реминисцентним чланком под насловом „Хандке и ја”. Катарина Рорингер Вешовић Хандкеово стваралаштво промишља у интригантном насловљеном тексту „Рођен у знаку питања”, а потом следи есеј „Нема представе” једног од врсних преводилаца Хандкеових дела на српски, Жарка Радаковића.

Док се Скот Абот, у преводу с енглеског Ђорђа Томића, упушта у „поновно читање Петера Хандкеа”, Мухарем Баздуљ, како сâм апострофира у свом „триптиху с коментарима”, прати Хандкеа кроз осму животну деценију.

Потписник ових редова у зборнику се огласио есејом или мемоарском прозом под насловом „На Дрини Морава!”, Горан Радовановић о Хандкеу размишља као о „стиду и инспирацији”, док Саша Скалушевић о Хандкеу пише као о „сакупљачу зрна соли” и, поред осталог, цитира његове речи: „Илузије су опипљиве. Кад их немамо, губимо ментално здравље.”

Ненад Јовановић нас на ново читање нобеловца који би нобеловац био и да није добио Нобелову награду позива чланком „Улази Хандке”, док Дуња Шукара пише о „улози простора у развоју романа Велики пад”.

Бојан Савић Остојић ефектно сецира „стенографију панике”, описујући нервни слом праћен нападом панике, услед чега се Хандке добровољно хоспитализовао 26. марта 1976, а Николина Зобеница на веома интересантан начин тумачи Хандкеову једночинку „Подземни блуз”.

У најобимнијем и зацело једном од најлепших радова у овом зборнику, под насловом „Тргни се, Герда!”, Оливера Драгишић пружа нам увид у историографско читање Голмановог страха од пенала. Дејан Симоновић Хандкеа промишља у есеју „О формулама и људима”, а Иван Миленковић све казује већ самим насловом: „О Хандкеу, или осуђеност на језик”.

„Седам могућих читања менталног профила Јозефа Блоха” наслов је темељног, вишекраког и инспиративног есеја Игора Маројевића, ништа мање темељан и опсервативан није ни Петар Драгишић док тумачи однос и понашање немачке јавности према додели Нобелове награде за књижевност 2019, Срђан Тешин потписује текст „С ону страну кривице и невиности”, а Зборник закључује Јасмина Врбавац кратким есејом „У потрази за присутношћу”.

Промоција зборника  у салону УКПС

У салону Удружења књижевних преводилаца Србије вечерас у 18 сати почиње трибина посвећена новом капиталном издању УКПС – другом зборнику радова о Петеру Хандкеу.

О зборнику „Хандке у Србији 2”, али и о још којечему што се дотиче великог аустријског, европског и светског писца, добитника Нобелове награде за књижевност, говориће писци Мухарем Баздуљ и Владимир Коларић. Уредник и модератор трибине је Владимир Д. Јанковић.

К. Р.