Хорско певање Срба у Темишвару

У Националном музеју Баната, у Темишвару, приређена је изложба „185 година хорског певања Срба у Темишвару (1836–2021)” аутора Дејана Попова и Зорана Маркова.

Поставка предочава јавности грађу о настанку, присуству и значају хорске музике у културном и духовном животу Срба на овим просторима током готово два века.

На отварању изложбе, која траје до 18. децембра, говорила је Наташа Марјановић, научни сарадник Музиколошког института САНУ.  Према њеним речима, тридесетих година 19. века основане су прве српске хорске певачке дружине. Хор Српске православне саборне цркве у Темишвару, који је са радом почео 1836. године, сврстава се у групу најстаријих, уз српска певачка друштва основана у Панчеву (1838) и Котору (1839), активна до данас. Хорско музицирање развијало се потом и кроз рад других ансамбала формираних и активних у Темишвару током 19. и 20. века, у различитим друштвеним и политичким околностима.

Од Наташе Марјановић сазнајемо да изложба приказује деловање хорских ансамбала у Темишвару у различитим историјским епохама: води нас кроз сегменте летописа првооснованог хора Саборне цркве и Српске певачке дружине (првог српског световног певачког друштва у Румунији), певачких друштава „Зоре” и „Слоге”, као и мањих приградских и средњошколских ансамбала током последњих деценија 19. и почетком 20. века, као и у међуратном периоду. Поставка осветљава рад мешовитог хора при Српском државном ансамблу песама и игара и вокално-инструменталног састава „Слога” након Другог светског рата (са нагласком на извођењу превасходно световне хорске музике), али и чињенице о непрекинутој активности Хора Саборне цркве током деценија политички неповољних за очување црквеног музичког наслеђа.

– Период од последње деценије 20. века до данашњих дана приказан је као епоха својеврсне обнове богослужбеног хорског појања, али и опште ревитализације хорске музичке културе.Разноврстан архивски материјал и музејски експонати драгоцени су као својеврсни исечци стварности и сведочанства о хорском музичком животу, али и као грађа инспиративна за нова истраживања: о функционисању и главним активностима друштава (устави, дневници, протоколи), о одликама хорског стваралаштва (сачуван музички репертоар), о ангажману познатих, али и мање познатих музичара на позицијама диригената и чланова друштава – међу којима су поред српских неретко били странци (хоровође чешког и немачког порекла, као и певачи других, не само српске националности) – наглашава Наташа Марјановић.

– Хармонизације литургијских песама у првим нотним свескама Хора Саборне цркве куриозитет су међу архивском нотном грађом, будући да су делом засноване на традиционалном напеву српског појања – поред оних у Литургији Александра Нусера, пронађена је засебна свешчица са напевима празничних песама, датирана око 1840 – деценију пре Литургије Спиридона Трбојевића, учитеља пјенија у Темишвару, и пре подухвата Корнелија Станковића који је забележио и хармонизовао изузетно обиман корпус песама српског појања средином 19. века – истакла је наша саговорница.

Позивнице, дописи, програми концерата, беседа, села и дилетантских представа са игранкама живо сведоче о учешћу темишварских хорских дружина у овим изузетно популарним облицима друштвених окупљања последњих деценија 19. века, о њиховом међусобном повезивању и дружењима (нпр. веза СПД са „Јавором” из Вуковара; спомен-трака Земунске певачке задруге 1895). Музичке везе градских средина Хабзбуршке монархије, културно-уметничким сусретима и контактима њихових хорова, приказане су и кроз фотографије, исечке из чланака дневне и периодичне штампе.

– Документа, попут азбучних каталога, дневника и писама, отварају могућност проучавања социјалне и професионалне структуре хорова. Овим се допуњује слика о присуству и значају хорског музицирања у животу лаика, музичких аматера – у периоду Карловачке митрополије, али и у каснијим епохама. Као мотив за друштвена окупљања, вид израза националног идентитета, хорско појање било је и амбијент у којем се упознаје и наслеђе традиционалне црквене музике, неговано и кроз сферу приватног, свакодневног живота – напомиње наташа Марјановић.

На репертоару су, како у збиру показује богата нотна архива, у првим деценијама била дела страних музичара који су радили за српску заједницу, како у Монархији, тако и у Краљевини Србији  (Рандхартингер, Хајм, Хавлас, Хорејшек, Доубек, Карас, Шумски – списак имена композитора потврђује и проширује досадашње музиколошке увиде), као и руска литература (Бортњански, Чајковски).

Посебно су занимљиве, додаје наша саговорница, литургијске партитуре српских аутора (Мокрањац, Бајић), фонетски транскрибованих текстова на латиницу. За међуратни и послератни период карактеристичан је избор превасходно световне музике (руковети, кола, народних игара; Живковић, Славенски, Девчић, Влајин, Илић, Веселиновић), али и композиције српских аутора који су духовну музику из основног, црквеног контекста, преносили у концертну сферу (Христић, Милојевић). Из новије историје, посебно обновљеног Хора Саборне цркве, истакнута су и нова нотна издања и приказан редовни репертоар освежен првенствено ширим кругом богослужбених напева аранжираних за хор.

Наташа Марјановић наводи да су на изложби представљена и монографска издања о историјату српске хорске музике у Румунији (из пера Саве Илића, Љубомира Степанова, Стевана Бугарског, Дејана Попова, Ива Мунћана, Саше Јашина), новији нотни зборници, као и звучна хорска издања.

Коначно, експонати које су аутори именовали елементима визуелног идентитета (заставе, печате, фасцикле, хорске униформе, нотне фасцикле) на карактеристичан начин оживљавају основну тему изложбе – првенствено осмишљену као допринос „култури сећања”, а читав амбијент преображава се у атмосферу личног, блиског доживљаја.