Због повреда на терену победе се тешко остварују

Готово да не постоји особа која није погледала барем неку утакмицу на Светском првенству у Катару, а читавој нацији је постало јасно да је поред добре игре неопходно да играчи буду физички спремни, здрави, да повреде буду излечене, а не тек залечене.

Драган Стојковић Пикси открио је да би све било другачије још у утакмици против Бразила да фудбалери Костић, Влаховић и Митровић не вуку повреде које их коштају неадекватне игре.

Професор др Драган Радовановић, председник Црвеног крста Србије и председник Здравствене комисије Олимпијског комитета Србије, истиче за „Политику” да бављење спортом има повољне здравствене ефекте, али да се то, пре свега, односи на рекреативни спорт. Сасвим је другачија ситуација кад је у питању врхунски спорт. Ту повреде настају често.

– Можемо поменути податак да је у Пекингу на Олимпијским играма, где је било између 11.000 и 13.000 спортиста, чак 500 њих морало да прекине такмичење. Повреде у врхунском спорту чешће су него што се мисли, а често су озбиљне и захтевају хитну интервенцију. Колико је то важна тема говори и податак да се више од 20.000 чланака објави годишње о спортским повредама у светској литератури. Требало би имати у виду и то да се повреде не дешавају само пред камерама или професионалцима. Рецимо, око тридесет милиона омладинаца у Америци се бави спортом и свакодневно њих око три милиона има повреде – каже др Радовановић.

Ипак, обичним људима није јасно шта се све тачно сврстава у спортске повреде и како можемо да их рангирамо.

– Спортска повреда је инцидент који се деси приликом такмичења или тренинга и који доводи до нарушавања здравља, али и до одсуства спортисте са такмичења или тренинга бар на један дан. Све оно што не захтева одсуствовање из спорта не зовемо повредом, иако може тако да изгледа. Повреде се према својој тежини деле на лаке, средње и тешке. Код тешких повреда одсуство са терена је преко четири недеље. Фудбал је један од најризичнијих спортова када говоримо о повређивању. Свакако, уз рукомет и ватерполо – каже др Радовановић.

Повреде су неминовне и на такмичењима и на тренинзима, а према речима професора Радовановића, иако има више „рањеника” на тренинзима, свакако су такмичења опаснија за саме спортисте.

– Два су основна разлога за настанак повреда у спорту. Први је контакт, код борилачких спортова, или уопште контактних. Ту је велика могућност да дође до повреде. Затим, други разлог је замор или оно што зовемо „синдром претренираности” где долази до спонтаних руптура мишића, фасција, тетива, чак до фрактура, а једна од најчешћих је фрактура потколенице. Овакву је повреду имао наш прослављени кошаркаш Пеђа Стојаковић. Повреде се углавном догађају на тренинзима. Наравно, зато што тренинзи, опште узев, трају дуже од такмичења. Али, кад гледамо статистику на нивоу сата, две трећине повреда се догоде на такмичењу – напомиње др Радовановић.

На спортским теренима у неким случајевима потребно је да се укаже прва помоћ. Њу могу пружити стручњаци, али и неки обучени лаици, будући да нема увек поред терена лекара.

– Спортска борилишта често више личе на гладијаторске арене него на терене за спорт. Зато су Међународна федерација Црвеног крста и Међународни олимпијски комитет склопили Меморандум о сарадњи у којем стоји да је прва помоћ једна од врло битних тема, а синоним за лаичку прву помоћ је Црвени крст. Кад говоримо о спорту често мислимо на врхунски спорт међутим то подразумева тек трећину људи који се баве спортом. Далеко је већи број оних који су укључени у рекреативни и школски спорт. На њиховим такмичењима и тренинзима ретко су присутни професионалци који могу да укажу помоћ ако за то настане потреба. Зато је обука народа, самих рекреативаца и публике веома важна – сматра др Радовановић.

На питање која је разлика између пружања прве помоћи у спорту и оне која је потребна у свакодневном животу код људи који се не баве спортом, Радовановић објашњава да прва помоћ у спорту има исте карактеристике које има и у свим осталим животним ситуацијама.

– По чему се разликује прва помоћ у спорту од оне у свакодневном животу, то је наставак такмичења. Спортисту морате што пре да вратите на такмичење. Притом, она је увек и почетак лечења. Морате брзо да направите оријентациону дијагностику и процените да ли спортиста може да се врати на терен. У периоду од 24 сата мора тачно да се зна шта је повређено код спортисте и кад се за њега наставља такмичење – каже Радовановић.

У оквиру кампање „Живот у твојим рукама”, коју је покренуо Црвени крст Србије под покровитељством Министарства здравља, обучавају се спортски радници како да помогну у случају наглог срчаног застоја. Овај акцидент постаје све чешћи у спорту.

– ФИФА је издала збирну статистику од 2000. до 2021. године. У прошлој години срчаних застоја код спортиста на терену било је дупло више него 2014. кад је био пик, а од просечног броја, чак је три пута више забележених срчаних застоја. Дакле, налазимо се у ери кад ће се срчани застој све чешће дешавати, зато је важно да имамо што више људи који могу да укажу прву помоћ. Јер, прва три минута су кључна када се он догоди. Тада је спортиста препуштен онима који се налазе поред њега. Обуке у оквиру кампање „Живот у твојим рукама” прошло је много судија јер су они присутни на теренима од локалног до врхунског спорта и њихова помоћ је неопходна – истиче др Радовановић.

Многи се сећају случаја данског фудбалера Кристијана Ериксена, када је пао на терену и није давао знаке живота. Успешном интервенцијом саиграча и лекарске екипе враћен је у живот.

Али нису само професионални спортисти угрожени, већ и рекреативци. Професор Радовановић подсећа на један немио случај који се догодио на Ади Циганлији у Београду.

– Кажемо да смо спортска нација јер се 7,9 одсто становништва бави неком врстом спорта. Свакодневно се бележи на хиљаде спортских активности па постоји могућност да дође до хиљаде повреда, а тако и до потреба за првом помоћи. Знамо за случај на Ади Циганлији кад је шеснаестогодишњак играо фудбал и преминуо услед изненадног престанка рада срца. Било је тада на Ади наших волонтера из екипе прве помоћи, они су се случајно затекли у близини. Покушали су да помогну, међутим, било је прекасно. Могућност да помогнемо заиста се мери у минутима. Живимо у време великог пораста наглих срчаних застоја у спорту и зато је важно да се познавање прве помоћи у тим тренуцима што више рашири – закључује професор Радовановић.