Zbog povreda na terenu pobede se teško ostvaruju

Gotovo da ne postoji osoba koja nije pogledala barem neku utakmicu na Svetskom prvenstvu u Kataru, a čitavoj naciji je postalo jasno da je pored dobre igre neophodno da igrači budu fizički spremni, zdravi, da povrede budu izlečene, a ne tek zalečene.

Dragan Stojković Piksi otkrio je da bi sve bilo drugačije još u utakmici protiv Brazila da fudbaleri Kostić, Vlahović i Mitrović ne vuku povrede koje ih koštaju neadekvatne igre.

Profesor dr Dragan Radovanović, predsednik Crvenog krsta Srbije i predsednik Zdravstvene komisije Olimpijskog komiteta Srbije, ističe za „Politiku” da bavljenje sportom ima povoljne zdravstvene efekte, ali da se to, pre svega, odnosi na rekreativni sport. Sasvim je drugačija situacija kad je u pitanju vrhunski sport. Tu povrede nastaju često.

– Možemo pomenuti podatak da je u Pekingu na Olimpijskim igrama, gde je bilo između 11.000 i 13.000 sportista, čak 500 njih moralo da prekine takmičenje. Povrede u vrhunskom sportu češće su nego što se misli, a često su ozbiljne i zahtevaju hitnu intervenciju. Koliko je to važna tema govori i podatak da se više od 20.000 članaka objavi godišnje o sportskim povredama u svetskoj literaturi. Trebalo bi imati u vidu i to da se povrede ne dešavaju samo pred kamerama ili profesionalcima. Recimo, oko trideset miliona omladinaca u Americi se bavi sportom i svakodnevno njih oko tri miliona ima povrede – kaže dr Radovanović.

Ipak, običnim ljudima nije jasno šta se sve tačno svrstava u sportske povrede i kako možemo da ih rangiramo.

– Sportska povreda je incident koji se desi prilikom takmičenja ili treninga i koji dovodi do narušavanja zdravlja, ali i do odsustva sportiste sa takmičenja ili treninga bar na jedan dan. Sve ono što ne zahteva odsustvovanje iz sporta ne zovemo povredom, iako može tako da izgleda. Povrede se prema svojoj težini dele na lake, srednje i teške. Kod teških povreda odsustvo sa terena je preko četiri nedelje. Fudbal je jedan od najrizičnijih sportova kada govorimo o povređivanju. Svakako, uz rukomet i vaterpolo – kaže dr Radovanović.

Povrede su neminovne i na takmičenjima i na treninzima, a prema rečima profesora Radovanovića, iako ima više „ranjenika” na treninzima, svakako su takmičenja opasnija za same sportiste.

– Dva su osnovna razloga za nastanak povreda u sportu. Prvi je kontakt, kod borilačkih sportova, ili uopšte kontaktnih. Tu je velika mogućnost da dođe do povrede. Zatim, drugi razlog je zamor ili ono što zovemo „sindrom pretreniranosti” gde dolazi do spontanih ruptura mišića, fascija, tetiva, čak do fraktura, a jedna od najčešćih je fraktura potkolenice. Ovakvu je povredu imao naš proslavljeni košarkaš Peđa Stojaković. Povrede se uglavnom događaju na treninzima. Naravno, zato što treninzi, opšte uzev, traju duže od takmičenja. Ali, kad gledamo statistiku na nivou sata, dve trećine povreda se dogode na takmičenju – napominje dr Radovanović.

Na sportskim terenima u nekim slučajevima potrebno je da se ukaže prva pomoć. Nju mogu pružiti stručnjaci, ali i neki obučeni laici, budući da nema uvek pored terena lekara.

– Sportska borilišta često više liče na gladijatorske arene nego na terene za sport. Zato su Međunarodna federacija Crvenog krsta i Međunarodni olimpijski komitet sklopili Memorandum o saradnji u kojem stoji da je prva pomoć jedna od vrlo bitnih tema, a sinonim za laičku prvu pomoć je Crveni krst. Kad govorimo o sportu često mislimo na vrhunski sport međutim to podrazumeva tek trećinu ljudi koji se bave sportom. Daleko je veći broj onih koji su uključeni u rekreativni i školski sport. Na njihovim takmičenjima i treninzima retko su prisutni profesionalci koji mogu da ukažu pomoć ako za to nastane potreba. Zato je obuka naroda, samih rekreativaca i publike veoma važna – smatra dr Radovanović.

Na pitanje koja je razlika između pružanja prve pomoći u sportu i one koja je potrebna u svakodnevnom životu kod ljudi koji se ne bave sportom, Radovanović objašnjava da prva pomoć u sportu ima iste karakteristike koje ima i u svim ostalim životnim situacijama.

– Po čemu se razlikuje prva pomoć u sportu od one u svakodnevnom životu, to je nastavak takmičenja. Sportistu morate što pre da vratite na takmičenje. Pritom, ona je uvek i početak lečenja. Morate brzo da napravite orijentacionu dijagnostiku i procenite da li sportista može da se vrati na teren. U periodu od 24 sata mora tačno da se zna šta je povređeno kod sportiste i kad se za njega nastavlja takmičenje – kaže Radovanović.

U okviru kampanje „Život u tvojim rukama”, koju je pokrenuo Crveni krst Srbije pod pokroviteljstvom Ministarstva zdravlja, obučavaju se sportski radnici kako da pomognu u slučaju naglog srčanog zastoja. Ovaj akcident postaje sve češći u sportu.

– FIFA je izdala zbirnu statistiku od 2000. do 2021. godine. U prošloj godini srčanih zastoja kod sportista na terenu bilo je duplo više nego 2014. kad je bio pik, a od prosečnog broja, čak je tri puta više zabeleženih srčanih zastoja. Dakle, nalazimo se u eri kad će se srčani zastoj sve češće dešavati, zato je važno da imamo što više ljudi koji mogu da ukažu prvu pomoć. Jer, prva tri minuta su ključna kada se on dogodi. Tada je sportista prepušten onima koji se nalaze pored njega. Obuke u okviru kampanje „Život u tvojim rukama” prošlo je mnogo sudija jer su oni prisutni na terenima od lokalnog do vrhunskog sporta i njihova pomoć je neophodna – ističe dr Radovanović.

Mnogi se sećaju slučaja danskog fudbalera Kristijana Eriksena, kada je pao na terenu i nije davao znake života. Uspešnom intervencijom saigrača i lekarske ekipe vraćen je u život.

Ali nisu samo profesionalni sportisti ugroženi, već i rekreativci. Profesor Radovanović podseća na jedan nemio slučaj koji se dogodio na Adi Ciganliji u Beogradu.

– Kažemo da smo sportska nacija jer se 7,9 odsto stanovništva bavi nekom vrstom sporta. Svakodnevno se beleži na hiljade sportskih aktivnosti pa postoji mogućnost da dođe do hiljade povreda, a tako i do potreba za prvom pomoći. Znamo za slučaj na Adi Ciganliji kad je šesnaestogodišnjak igrao fudbal i preminuo usled iznenadnog prestanka rada srca. Bilo je tada na Adi naših volontera iz ekipe prve pomoći, oni su se slučajno zatekli u blizini. Pokušali su da pomognu, međutim, bilo je prekasno. Mogućnost da pomognemo zaista se meri u minutima. Živimo u vreme velikog porasta naglih srčanih zastoja u sportu i zato je važno da se poznavanje prve pomoći u tim trenucima što više raširi – zaključuje profesor Radovanović.