Српско наслеђе се отворено краде и присваја

Пре тачно две и по деценије, 12. децембра 1997. године, основан је Одбор за стандардизацију српског језика, који окупља еминентне лингвисте и институције који се научно баве српским језиком на његовом целокупном говорном подручју. Као свесрпско и свеинституционално стручно и научно тело највишег ранга када је о српском језику реч, овај одбор утемељен је споразумом о оснивању који су закључиле Српска академија наука и уметности (САНУ), Црногорска академија наука и умјетности (ЦАНУ), Академија наука и умјетности Републике Српске (АНУРС), Матица српска, Институт за српски језик САНУ, филолошки и филозофски факултети на којима се студира и изучава српски језик у Београду, Приштини, Новом Саду, Крагујевцу, Нишу, Никшићу, Источном Сарајеву, Бањалуци и Српска књижевна задруга.

Одбор, дакле, има 14 оснивача. То је најважније и највеће тело које постоји ради планирања истраживања српског језика, зарад унапређивања српске језичке норме и из потребе за језичким планирањем које би водило адекватној језичкој политици и пракси.

„То подразумева сарадњу с државним институцијама, која ће водити обезбеђивању статуса српског језика какав треба да има свуда где је он национални језик”, наглашава у интервјуу за „Политику” проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика. Свечана седница овог одбора поводом јубилеја одржаће се данас у згради САНУ у подне.

Срето Танасић

Иако постоји четврт века, и даље се недовољно зна шта је Одбор за стандардизацију српског језика, чему служи, да то није само одбор САНУ – шта нам то говори?

Могло би се рећи да код нас још увек многе важне ствари нису важне. Из различитих разлога деценијама нисмо водили бригу о српском језику као централној одредници српског националног и културног идентитета, као о националном језику у употреби у свим видовима живота. А онда су нас, тако неспремне, запљуснули разни глобалистички утицаји чији је циљ урушавање националних идентитета, култура и било каквог суверенитета. Зато је донедавно било као нормално одсуство сваке свести о значају српског као националног језика, у држави она није истицана кад и како треба, што је потпуно супротно ставовима и праксама других европских народа, већих и мањих. Укратко, све то говори да морамо градити свест о значају српског као националног језика, а држава му мора обезбедити статус какав имају национални језици, ни више ни мање него што је то случај са другим националним језицима у Европи.

Готово да нема важног језичког питања када је посреди српски, а да се Одбор њиме није бавио. На које плодове тог рада сте поносни?

И језичке ситнице су важне, али бих рекао да је одбор за ових 25 година износио своје стручно мишљење и предлоге о свим најкрупнијим питањима која се тичу статуса српског језика на целокупном говорном и националном простору. Можемо бити поносни што смо увек препознавали тренутке важне за судбину српског језика и стајали државама и српској култури на располагању. Посебно можемо бити поносни што смо у свим иступањима о најзначајнијим питањима, као што је питање статуса српског језика, односа према заштити српске писане баштине, полазили искључиво од научних чињеница. Не можемо, наравно, бити задовољни постигнутим, јер језичка ситуација ипак није за похвалу.

Решавање крупних питања захтева разумевање и ангажовање држава заједно са струком. Можемо бити задовољни неким резултатима – нема разлога за славље. Међу значајним циљевима које је одбор приликом оснивања поставио јесте планирање пројеката проучавања српског језика које би водило и учвршћивању статуса српског језика и осавремењавању стандарднојезичке норме. Имамо ту лепих резултата, као што је пет књига у едицији „Прилози граматици српскога језика” – две из творбе речи, две из синтаксе и једна из фонетике и фонологије српског језика. На граматичком плану фали још морфологија. Ту је, затим, једнотомни Речник српскога језика, па више издања Правописа српскога језика, Нормативна граматика српскога језика у неколико издања. Све је то део програма који је поставио одбор. Истакнут је и задатак подстицања израде терминологија и библиографија. Далеко смо од завршених послова, али се ради, а стасало је и неколико стручњака за терминологије, што нисмо имали.

Који су крупни задаци које је одбор зацртао, а није довршио, и зашто?

Велики је проблем заштита српског писаног наслеђа. Не само да се оно поткрада него се данас отворено краде и присваја. У томе се иде толико да нас чак нападају кад се интересујемо за своје писано наслеђе, било световно или црквено. Да подсетим: ту су и наши споменици који иду у бисере европске и светске писане баштине. То раде они који немају своје писано наслеђе па хоће да кривотворе свој идентитет, да српску културну историју припишу себи. Струка то истиче, али је то толико крупан проблем колико је и значајно питање за наш национални и културни идентитет, за наш опстанак на мапи историјских народа. Немамо право и не смемо то никоме да предамо, да изгубимо, то су наши преци стварали, вековима чували, животима плаћали. Струка зна шта и како треба чинити, имамо стручњаке који знају, хоће и могу.

Нека питања иду упоредо са јачањем свести о значају српског језика као националног. Тако је са увођењем изучавања српског језика на факултете. Од овога захтева се не може одустати, време говори да је он дубоко оправдан. Има неког помака у разумевању државе кад се ради о нашим сталним захтевима да се повећа број часова српског језика и књижевности у школама, има неког помака и кад су посреди уџбеници, али далеко смо од задовољавајућег стања. Све су то послови пред одбором и српским друштвом.

Стално подсећате да не може бити и нема језичке политике без сарадње језичке струке с државом. Колико и како политика утиче на лингвистику? Постоји ли и даље шум на вези између језичке струке и политике?

Није то наша специфичност нити наше откриће – то говори пракса у добро уређеним државама, а то говори и језичка наука о функционисању језика у друштву – социолингвистика. У добро уређеним и срећним друштвима језичка политика се осмишљава и спроводи у хармоничној сарадњи струке и државе: језичка струка осмишљава и предлаже држави језичку политику, а држава је усваја и спроводи у сарадњи са струком.

Политика својим чињењем или нечињењем, добрим или лошим чињењем значајно утиче на језичку ситуацију. Политика, она оличена у држави, има и мора имати законе који уређују језичку ситуацију на добробит друштва и културе и има апарат који мора да спроводи те законе, а који морају бити резултат добро осмишљене језичке политике. Ако се осврнемо на последњих неколико година, рекао бих да нисмо у стању сталног шума – има назнака да се он смањује.

Такозваном родно осетљивом језику, наглашавају србисти, није место нигде, па ни у уџбеницима. Коначан расплет те жучне борбе против насиља над српским језиком се ишчекује, али какав кад се Закон о родној равноправности не мења?

Тај закон не би могли применити Соломон и Дракон заједно. Он је противуставан и против мноштва закона. То није никакав закон, већ једна погубна идеологија стављена, и то врло трапаво, у форму закона. Под изговором заштите женских права управо покушава да озакони неравноправност огромне популације мушког и женског пола.

Уводи деликт мишљења, ограничава слободу научне мисли, забрањује коришћење српског стандардног језика, предвиђа језички инжењеринг с идеолошких позиција, покушава да разори наш хришћански начин живота и мишљења, српски језик и културу. Такво идеолошко насиље нисмо видели од доба црвених Кмера, ниједан европски диктатор није вршио такво насиље над језиком и културом. Циљ му је да од српског језика, српске културе и цивилизације направи Картагину. Није тај закон осудила само језичка и књижевна струка, осудили су га правници, социолози, културолози, теолози и СПЦ, снажан отпор му пружила српска културна јавност. Нови закон о језику и писму јасно прописује забрану деловања на стандардни језик са политичких и идеолошких позиција.

Шта се променило у корист српског језика и ћирилице од почетка примене Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма?

Рекао бих: овај закон је ступио на снагу, али не знамо још колико се примењује. Видимо у неким случајевима да се примењује – како у погледу употребе српског стандардног језика, тако и у погледу употребе ћирилице. Нисам сигуран да су сви којих се закон тиче и свесни своје обавезе. Нисам сигуран ни да је држава учинила (све) што је дужна и што може у спровођењу закона.

Постоје они који су према закону дужни да примењују закон, али је логично да сви који се у држави у јавном животу служе српским језиком поштују употребу српског стандардног језика и ћириличког писма. Ипак, да кажем: има промена у погледу употребе ћирилице. Иако држава још није стекла увид у то, има у Београду једна организација за бригу о ћирилици, да је овде не рекламирам, која то прати и подстиче институције које су према закону дужне да се служе ћирилицом. Тако знамо да има напретка. Кад држава пређе на спровођење закона, биће свакако више и брже.

Ни претходна ни актуелна влада нису основале савет за српски језик. У чему је проблем?

Истина је да је овај закон почео да се примењује некако пред изборе ове године. То је могао бити разлог да се сачека да прођу избори и да се формира нова влада. Сада је крајње време да се испоштује законска обавеза и образује савет за српски језик, не помишљам да је он за нову власт последњи задатак. У страшним смо заостацима у решавању српске језичке ситуације и немамо времена, ни права, ни оправдања, за даље одлагање формирања савета.

Зашто није одржан састанак с актуелним државним врхом, који сте планирали с академиком Владимиром Костићем, председником САНУ, ради дефинисања односа државе према Одбору за стандардизацију тако да задржи самосталност, али и добије специфичну тежину коју заслужује?

Академик Костић је више пута јавно истицао значај српског као националног језика и потребу да се друштво односи према њему сагласно томе значају. То није јавно говорио ниједан његов претходник у последњих 25 година, после академика Александра Деспића, који је то јасно рекао стављањем потписа на акт о оснивању Одбора за стандардизацију српског језика. Јачање статуса одбора, што је и у новом закону о језику и писму учињено, само је једна од ствари нужних за враћање статуса и достојанства српског језика. Можда смо у одбору, и струка у целини, могли боље искористити углед председника Костића и ове највише научне институције за брже истинско уређење положаја српског језика и србистичке науке као националне дисциплине. А сусрети између државе и одбора ће бити неопходни и редовни ако желимо да утврдимо и спроводимо српску језичку политику као један од кључних елемената националне политике. Јер познато је, у којој држави нема сопствене језичке политике спроводи се нечија туђа.

Досадашњи председници

Први председник Одбора за стандардизацију српског језика био је академик Павле Ивић, од оснивања 1997. до своје смрти 1999, затим академик Милка Ивић до јануара 2001, а отада је на његовом челу био академик Иван Клајн до 2017, када је на свој захтев због слабог здравља разрешен те важне функције, али је понео титулу почасног председника. Кормило одбора затим је преузео проф. др Срето Танасић, дописни члан АНУРС, који и данас руководи овим стручним и научним телом.