Учи, сине, да (не) би радио

Највећа вредност, зна се одвајкада, био је рад. Али не само рад, већ и резултати рада. То је она права вредност која надахњује и чини човека вредним, прво пред собом, а затим и пред другима.

Дакле, ради! А ко данас васпитава своје потомке у том смислу? Да занемаримо кад родитељ свом детету каже „Учи, само да би сутра, кад завршиш школу, што мање радио”, али да не пређемо преко ситуације кад родитељ дође с посла и каже: „Данас нисам ништа радио”. И тако готово свакодневно. Деца се васпитавају на нашим примерима, па ће, из генерације у генерацију, рад изгледа све мање бити цењен.

Пошто сам просветни радник, желим да истакнем да је посао који обављамо веома деликатан. Можда није довољно цењен због подређености кад је реч о личним дохоцима, у односу на друге категорије, али је узвишен, пре свега. А то је разлог више да се људи запослени у овој професији морају, на неки начин, разликовати од радника у другим професијама. Лик просветног радника мора да ојача и буде примерен професији.

Ми, пре свега, стварамо људе који ће будућност стварати онако како их ми оспособимо. Дете не само да подражава своје родитеље, већ, у већој мери, своје наставнике. Познато је да се многи, чак, према предмету који им предаје узоран наставник, опредељују за своје будуће занимање. Наравно, не искључиво тако.

Деца су највећи оцењивачи и инспектори. Добро знају да процене и наставниково знање, рад и његове моралне квалитете, па свој рад и понашање прилагођавају на тај начин.

Ниво међуљудских односа у школским колективима морао би да буде виши, јер смо ми пре свега васпитачи. А ако немамо висок морални ниво, како ћемо друге васпитавати? Ако, дакле, мало постигнемо у свом раду, сутра неће бити ни добрих ни вредних људи.

Анка Алексић,
наставник енглеског језика у пензији, Бор