По невесту у завичај

Скопље – Пеце Сиљановски из Бризбејна у Аустралији је допутовао у Битољ, родни град свог деде и имењака Пецета, предратног гастарбајтера, с намером да се ожени. Ово је треће лето које тридесетогодишњи монтер проводи у завичају не би ли „налетео” на девојку која би била по његовој мери: „лепушкаста, црнка из сиромашне породице”.

Он је један од стотину момака стасалих за женидбу, који сваког лета похрле у завичај са истом намером. У туђини, тамо где живе као потомци македонских исељеника и новијих гастарбајтера, тешко се налази животна сапутница која би одговарала „моделу” по коме је стопанка (домаћица), покорна као што су њихове бабе и мајке биле њиховим дедовима и очевима.

Благојче Поповски из околине Ресена је „ветеран” у тражењу девојке. Он пуних осам година, током годишњег одмора, долази из Немачке и у Македонију обилази саборе и литија . У потрази за Македонком за женидбу, здушно му помажу родитељи и родбина која овде живи. Његов отац Пеце на ту тему има цео „роман” и без устезања прича о обичају који није типичан само за македонске исељенике. Приповеда да Македонци ретко склапају бракове са странкињама у земљама у којима су рођени као деца гастарбајтера. „Знам неколико случајева у којима су лоше завршили бракови наших људи са Немицама”, прича Пеце и додаје како оне имају друге навике и прохтеве и кад прође љубав, брак се претвара у надмудривање супружника које углавном завршава на штету нашег човека.

Његово мишљење дели и Симе Поповски из ресенског села Љубојна који је оба сина, рођена у Шведској, оженио у родном крају. „Швеђанке су за брак заинтересоване само да би добиле дете, а после тога почну да терају по своме а то се не уклапа у схватање брачне заједнице на македонски начин. Ја знам три случаја у којима су наши Балканци, два Србина и један Македонац чак завршили у затвору јер су их тужиле њихове супруге, због „угрожавања личне слободе”.

У ресенском селу Брајчину 8. августа се одржава највећи сусрет исељеника у Македонији. Пред задружним домом села, чувеном по процвату сеоског туризма, окупи се неколико хиљада људи, махом исељеника. Старији дођу да се виде са рођацима и друговима из детињства, а млади с циљем да склопе познанство и склопе брачни уговор.

У Брајчино смо допутовали са Скопљанцем Лазом Јовановским, којег је у госте позвао Борче Каревски, школски друг настањен у Аустралији. Док смо обилазили село и разгледали старе камене куће са лепо уређеним двориштима, није се могла наслутити вечерња фешта, чувени Брајчински исељенички сусрети.

С првим мраком огласила се гласна музика, а затим је из свих сокака потекла река људи. Стар и млади хрлили су ка задружном дому у чијем се пространом дворишту развило чувено македонско оро. На клупама којима је уоквирен простор за игру седели су старији и посматрали надигравање младежи.

Наш домаћин нам скреће пажњу на распоред играча у колу у којем и започиње први контакт са потенцијалним брачним партнером. Из претходних разговора са неким од учесника у Брајчинским сусретима сазнали смо да су све неопходне предрадње завршене претходно и да се у колу један до другог хватају потенцијални младенци.

Занимљиво је да младожење у завичају траже и девојке чији су родитељи Македонци, а које су одлучиле да будућег животног сапутника нађу међу сународницима у Македонији. Игранка се протегла до дубоко у ноћ, а по играчима се могло закључити да су неки парови пребродили почетну трему.

Напустили смо Брајчино пробијајући се кроз гомилу гастарбајтера, који су разговарали на македонском зачињеном речима и са нагласком свих страних језика.

Није никакво изненађење да се два дана после познанства договори свадба, а за будуће младу или младожењу на брзину припремају путне исправе и папири за неку од земаља у којој живи њихов будући животни сапутник.