Век од настанка романа „Уликс”

Трибина Библиотеке САНУ под називом „Џејмс Џојс у преводу Зорана Пауновића (О стогодишњици „Уликса”)” одржана је данас у Свечаној сали САНУ.

О преводу ремек-дела светске књижевности на српски језик, романа „Уликс”, који бележи читав век од објављивања, говорили су његов преводилац и дописни члан САНУ Зоран Пауновић и професор др Александар Јерков.

Уводну реч је упутио уредник Трибине и управник Библиотеке САНУ академик и књижевник Миро Вуксановић, који је открио да кроз 200 скупова ниједну Трибину нису до сада посветили неком преводиоцу, тако да му је драго што то данас чине.

„Уликс” је модернистички роман чувеног ирског писца Џејмса Џојса (1882-1941), а дело је први пут објављено у наставцима у америчком журналу „Мали преглед” од марта 1918. до децембра 1920. године. Касније „Уликс” је 2. фебруара 1922. године, на Џојсов 40. рођендан, у целости објавила Силвија Бич у Паризу.

Преводилац Зоран Пауновић, који је превео роман за кућу „Геопоетика”, навео је да је као сасвим млад имао једну врсту „дрске жеље” да преводи тако комплексан, обиман, захтеван роман какав је „Уликс”, и онда се нашалио – „шта зна дете шта је 700 страна”.

„Да бисте превели неко дело, морате га разумети. Од те претпоставке увек почињем да радим, када га читам у оригиналу. Године изучавања енглеске књижевности 20. века била ми је озбиљна и важна припрема за превођење романа „Уликс”. Обично када ме питају колико времена ми је било неопходно да преведем ово дело, кажем да је око годину и по дана. Ипак, то и није баш сасвим тачно, ево и зашто. Годину и по дана јесте трајало само превођење, али да бих допао до тога, моје путовање је свакако било дуже: од читања његовог романа „Портрет уметника у младости” са својих 17 година, преко мојих студија енглеске књижевности на факултету”, открио је Пауновић и анализирао специфичан стил писања Џејмса Џојса, преноси Танјуг.

Писан у Европи - Цириху, Трсту и Паризу у периоду од 1914. до 1921. године, роман „Уликс” постао је круна Џојсове аскетски доследне уметничке мисије, већ и један од најзначајнијих романа у историји писане речи.

Веома сведена и једноставна фабула романа обухвата живот три главна лика у току само једног јединог дана, 16. јуна 1904. године, у Даблину.

Испод површинског слоја радње, која је била преломљена путем ситница кроз свест јунака, добија се велики значај дела, као широка лепеза нивоа казивања и значења.

Најзначајнији и најраскошнији међу тим нивоима је онај који је саграђен кроз преплитање, паралелизме и контрасте са Хомеровом „Одисејом”, како је истакао преводилац Пауновић, и додао да сматра како је „Уликс” био прочитан на прави начин у свету.

– Потребно је прво живети са свим тим јунацима неко време док их читате изнова, и онда се упустити полако у превођење, што ми се посебно догодило са „Уликсом”. Онда када завршите рад, другима делује као да су се решења појавила одмах. Џејмс Џојс је веома захтеван писац за превођење, има склоност ка нелогизмима и књижевним нетрадиционалним синтаксама. Његова виртуозна техника дозвољавала му је да да пише на сваки могући начин који је пожелео. Ипак, читаоцу увек припада последња реч”, закључио је Пауновић.

Роман „Уликс” сматран је једним од најважнијих и највећих дела модернистичке књижевности – због тока свести, пажљиве структуре, богате карактеризације, обилног хумора, игре речи, пародија и алузија.

Александар Јерков (62), универзитетски професор, теоретичар и историчар светске и српске књижевности, похвалио је Зорана Пауновића да је подарио домаћој сцени толико изванредних превода светске литературе, да је сигуран како је он заправо „притајени писац који се налази у преводиоцу”.

Јерков је оценио да је Пауновић у једном важном тренутку понудио превод најзахтевније и најкомпликованије књиге 20. века.

„Издавачи понекад пожуре, желе да објаве књигу што пре, а она није довољно сазрела за то нити је имала подршку. То се онда и примети, али овде није такав случај. Велике похвале за издавачку кућу „Геопоетика” која је објавила Пауновићев превод. Многи би помислили на први утисак да Џејмс Џојс неће бити читан ни продаван писац, зато је и храбар потез да се објави. Познато је да су најбољи уредници у Великој Британији одбијали да објаве „Уликса”, откривао је Јерков разне појединости о чувеном делу.

Историчар књижевности је подсетио да је и велики аргентински писац Хорхе Луис Борхес објављивао неке делове дела „Уликса” 1924, две године откако је роман објављен у свету.

Од објављивања, књига је изазвала многе полемике и контроверзе, од суђења због опсценог садржаја, и тако је 1921. у Америци дошло до судског гоњења због шокантних сцена у роману, а у наредним деценијама су уследиле критичке расправе.

– Превођење „Уликса” само по себи и јесте као права одисеја. То многи преводиоци знају у читавом свету. Овај роман представља врхунац развоја светске књижевности. Његов језик је доживео прави врхунац и у вези с тим има једна анегдота која каже да су стручњаци предлагали да би требало „Уликса” превести на енглески језик – открио је Јерков, иначе редовни професор Филолошког факултета и управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” у Београду.

Јерков је истакао да је и велика тема како се данас културна јавност односи према тим новим и старим преводима, да ли се читаоци враћају старим делима и преводима, какав је однос културе према тако великим делима какав је „Уликс”, и приметио да не постоје нови преводи античких драма великих писаца као што су били Еурипид, Есхил, Софокле или Аристофан.