Ђаволски лепа камена варош

У недрима Радан планине, на око 700 метара надморске висине, у атару села Ђаке, 27 километара од Куршумлије, налази се један од најнеобичнијих природних феномена ерозивног порекла у свету – Ђавоља варош. Мештани и чобани околних села су годинама избегавали да залазе у овај "град" верујући да је царство нечастивог. Данас га дневно  походи у просеку око 50 посетилаца, викендом четири пута више.

Чудо природе

Ђавоља варош је 1995. године уредбом Владе Републике Србије проглашена за споменик природе прве категорије, чули смо од Радована Раичевића, генералног директора АД "Планинка", које ју је заједно са Туристичком организацијом општине Куршумлија и уз подршку Туристичке организације Србије и Министарства за дијаспору  и номиновало за једно од седам светских чуда природе.

Како камена варош изазива све веће интересовање, чини се све да јој се омогући лакши приступ. Направљени су и видиковци, доведена струја да се осветле  камене куле и стаза кроз шуму. Сада су могуће и ноћне посете до овог споменика природе, који је 2002. године уписан на прелиминарну листу Србије за светску баштину Унеска.

До Ђавоље вароши се од Пролом бање пешице стиже за сат времена. Колима или аутобусом је мало теже, с обзиром на девет километара јако лошег пута који се код мотела "Рударе" одваја од магистралног пута Ниш–Приштина. До саме вароши преостаје још 15 минута хода стазом уз Ђачки поток. На изласку из шуме отвара се просто нестваран призор – поглед на 202 фигуре различитих облика, висине од два до 20 метара.

– Земљане куле се образују, расту, мењају, постепено нестају и наново стварају. Киша раствара и односи растреситу подлогу земљишта па се све више увлаче у унутрашњост брда на коме се налазе. Међутим, материјал који се налази испод камених блокова тешких сто и више килограма бива заштићен од спирања, тако да трају деценијама – објашњава Радован Танасковић директор Туристичке организације Куршумлија.

У Европи има сличних појава на Алпима и у Француској, а у САД је позната "Башта богова". Међутим, куле у Ђавољој вароши, које се налазе у јаругама подељеним уским вододелницама, бројније су, већих димензија и постојаније.

Професор др Раденко Лазаревић је, истражујући овај феномен природе, јаругу на десној страни локалитета назвао Ђавољом по извору Ђавоље воде, а ону на источном делу Пакленом (по јако израженој ерозији).

Окамењени сватови

Распоред фигура, темељи цркве, стотинак метара ниже од вароши, и извор с водом црвене боје распламсавају машту.

Најчешће се помиње легенда о сукобљеним сватовима који су, по наговору ђавола, венчали брата и сестру. Бог се наљутио, цркву порушио, а сватове претворио у камен и земљу. Горке сузе мајке младенаца отада отичу кроз Црвено врело, објашњава Родољуб Глигоријевић, аутор монографије "Ђавоља лепота природе".