Група слободних и мислећих људи

Загрмеће у Хангару Луке Београд сутра увече у 21 сат! Почеће вишечасовни концерт најпопуларнијих репера у региону ‒ „Београдског синдиката”. Регуларне карте распродате су, али најупорнијим обожаватељима понуђено је још 300 додатних улазница које могу да се пазаре или онлајн или на лицу места. „Синдикалци” планирају да на себи својствен начин „запале” све који сутра нађу своје место у популарном концертном простору.

‒ Није то мали концерт, каквим га неки називају. Он јесте мањи у односу на наступ у „Арени” или на „Ташу”, али и у Хангару ће бити 1.500 људи, а то је за некога круна каријере ‒ каже нам Бошко Ћирковић Шкабо, члан БС-а, и објашњава да ће публика моћи да чује неке нумере које су можда незаслужено запостављене, јер једноставно није била прилика да буду изведене на претходним концертима.

Није то никакво специјално изненађење, каже он, већ једноставно излажење у сусрет свим оним обожаваоцима који континуирано траже да уживо чују и такве нумере. Отуда ваљда потиче и радни наслов сутрашњег наступа ‒ „Бе стране”...

Шта је у ствари „Београдски синдикат”?

После 23 године постојања бенда, самим тим и једног дугог процеса сазревања, слободно се може рећи да је реч о данас најуспешнијем музичком реп-саставу на овим просторима.

А зашто се толико допадају бројној публици?

Па, зато што се труде и због себе, и због своје деце, али и све друге деце која су њихови фанови, да буду добри и да то што раде звучи добро. Они се својом музиком обраћају различитим узрастима, генерацијама.

‒ Ми нисмо правили песме за одређену циљну групу, нити за одређено време. Писали смо их или „за никад” или „за увек”, али није на нама да изаберемо једну од ове две варијанте. То је на публици, она има коначну реч. Упркос томе што сам се школовао за маркетинг, морам да признам да нисмо увек имали довољно добар маркетиншки приступ у раду на нашим песмама. Значи, нисмо „производили” потребе код људи да нас слушају. Ми једноставно увек кад осетимо потребу да нешто кажемо то урадимо. А без те публике не постоји ни „Београдски синдикат”. Без публике постоји само нека екипа ортака, лудака која нешто пискара и смишља, а тек са публиком и концертима, и свим текућим подршкама, постајемо оно што данас јесмо ‒ искрен је Ћирковић.

А ко пише све те „ванвременске” стихове за песме популарног састава? Сви. Има ту једна цака коју публика није ни дужна да зна ‒ обично је онај ко изводи нумеру и текстописац. Чланова групе има доста. Али, они се не потписују (осим кад је то из неких разлога неопходно). Они немају шефа, вођу групе. Они су једноставно „Београдски синдикат”.

Често се помиње да су „синдикалци” политички ангажовани, да кроз своје стихове „навијају” за ову или ону опцију.

‒ Нажалост, политика се на овим просторима доживљава искључиво као страначка активност. Нисмо страначки ангажовани! Јесмо се бавили тим темама, али ми смо једна грађанска, самоорганизована, активистичка група. Ми смо група мислећих, слободних људи. Знам да је многима тешко да то прихвате, поготову онима што нам лепе разне етикете. Раније смо се можда и „цимали” због свега тога, а онда смо схватили и мотиве тих дежурних критичара, да је неко можда и плаћен, неко је заслепљен новцем, неко идеолошки, али не могу да нам одузму оно у шта верујемо. Могу да напишем нешто на неку актуелну тему ако ја мислим да то треба да урадим, ако мене то дотиче, али не могу да напишем химну за фудбалере ако не гледам фудбал. Такође, није ни природно да човек буде исти са 25 и 45 година живота, да на исти начин посматра неке појаве ‒ каже Бошко Ћирковић.

Чланови „Синдиката” су пре свега добри пријатељи, другари од младих дана. Они су сада у зрелом добу, породични људи. Већина се бави својим пословима ‒ Бошко је дипломирани економиста и стручњак за маркетинг и дизајн, предузетник још од 1995. године, Феђа Димовић је адвокат, Огњен Јанковић режисер и тако редом. Али, када се скупе – они су „Београдски синдикат”. Најдражи вид дружења су им путовања, то им дође, кажу, као рекреативна настава. Најбоље се друже у току процеса стварања. Често се и изласци завршавају у студију. Ту се ради, има и да се поједе и попије. И поручују свакоме да мора да се бори за себе и за себи блиске.

‒ Тако је и у нашој популарној песми „Систем те лаже”. Значи, није суштина у поруци да те систем лаже, него да мораш да устанеш, одмах, да кажеш шта те мучи, да се обратиш онима који те смарају, не да трпиш, да изађеш на улицу и урадиш оно што мислиш да треба, да будеш слободан... ‒ поручује Бошко Ћирковић.

Ташмајданске кише

Уврежено је мишљење да је „Београдски синдикат” свој рекорд постигао наступом пред пуном „Ареном”. Не мисле сви тако. За Бошка Ћирковића је досадашњи врхунац постигнут на овогодишњем концерту на „Ташмајдану”. За време свирке на овај део града се у три наврата обрушила незапамћена киша. И док су трајали пљускови, никоме није падало на памет да се „евакуише” ‒ сви су остали на својим местима, и чланови „Београдског синдиката” и бројна публика. То је, по Бошковом мишљењу, била рекордна, дотад невиђена енергија. Уосталом, сматра Ћирковић, кад се у музици досегне до одређеног нивоа, више није најважнији ни број посетилаца, ни зарађени новац, већ управо та енергија која се подигла са ташмајданског стадиона.