Дамирова прва берба воћа

Врдник – Никог срећнијег у Фрушкогорју од Дамира Докића, воћара који је пре четири године засадио 10.000 стабала шљиве – чачанке лепотице и чачанке родне и још 10.000 крушке – виљамовке и сент кларе. А ових врелих августовских дана почео Дамир прву бербу, пуне му руке воћа, а Врдничани, међу које је дошао пре четири године, када се вратио из Аустралије, чудом се чуде. Лепотица је већ отишла за Русију, у свежем стању. Чачанке родне биће, од првог рода, око 80 тона. Део ће у ракију, а Дамир Докић пече овде најбољу ракију, део ће у нову сушару, која ће прорадити ових дана. Јабуке иду за Русију, само прва класа, остало у ракију. Спремни су Дамирови казани, биће добре крушке виљамовке.

– Каква Аустралија, каква Флорида, има ли ишта лепше од овог берићета. Јесам чекао, стрепио, али сад видим, нисам ове четири године радио узалуд. Посадио сам и 3.500 стабала дуње овог пролећа. Имам више од 30 хектара под воћем, видите како су лепо родиле и крушке и шљиве, има ли икога срећнијег од мене – каже Дамир за „Политику”, док у засаду крушака показује набране пуне гајбе.

Четири године је Дамир по цео дан проводио на својим плантажама, зими се борио против глодара. Зечеви зими нападају млада стабла, гуле кору, па у пролеће ваља то почупати и попунити новим садницама. Све је издржао Дамир Докић, некад избеглица из Осијека, који је побегао у Сомбор, а одатле у Аустралију, трбухом за крухом. Тамо је радио све и свашта, био тренер ћерки Јелени, некад најбољој српској тенисерки. На крају се вратио у Србију.

– Хтео сам да градим тениске терене у Београду, па кад сам први пут дошао у Врдник, видео ове предивне брежуљке и још чуо да воће овде одлично роди, решио сам да останем. Причало се да сам луд, зашто толико воћа садим, а ја стискао зубе и настављао. Кућу саградио, опремио пецану, набавио казане, подрум, цистерне од прохрома за ракију, сушару за шљиве. Говорили ми да ће све то зарђати док не стигну први плодови. Ево их, пуно ми срце, јесте посао тежак, али леп, а биће и уносан. Замислите кад за две године свако стабло шљиве и крушке роди по 50 килограма, хеј, 50 вагона шљиве и толико крушке. То ће бити посао. Ово је још почетак, али видите – берићетан – показује Дамир млада стабла крушке и шљиве.

Берачи раде без престанка. Сезонци, незапослени Врдничани, пазе да све буде по мери. Прва класа, најкрупније и најсочније крушке на једну, остатак на другу страну за ракију. Тако ће се брати и чачанка родна, шљива која у врдничком крају одлично успева. Дамир жури, има много посла:

– Дођите кад казани протеку, сећам се како је „Политика“ најавила моју садњу шљива и крушака пре четири године. Кад сам то прочитао, и сам сам поверовао да ћу успети. И ево, успео сам. Зато, свратите на чашицу, вама из „Политике“ моја врата су увек отворена. Дали сте ми подршку, помогли да издржим – каже нам Дамир на растанку.