Отопљавање на 38. паралели

НА КОРЕЈСКОМ ПОЛУОСТРВУ приближава се крај хладног рата. Судећи по извештајима о тродневном самиту лидера Северне и Јужне Кореје, Ким Џонг Ила и Ро Му Нјуна, две државе су на најбољем путу да коначно закопају ратне секире.

Модерна корејска прича дуга је већ више од шест деценија. Три године после завршетка Другог светског рата и пораза Јапана, по познатом хладноратовском сценарију, на Корејском полуострву створене су две државе. Северна, под контролом тадашњег Совјетског Савеза, и јужна, у загрљају САД. Њихова граница повучена је дуж 38. паралеле.

Оно што се у исто време догађало у Европи с Немачком дешавало се и у Азији. Бивши војни савезници у Другом светском рату, СССР и САД, постали су љути противници у надметању око поделе "плена" и ширењу својих зона утицаја. И док је на Старом континенту, на срећу, током берлинске кризе (1948) за длаку избегнут њихов оружани сукоб на Корејском полуострву се озбиљно ратовало.

Трупе Северне Кореје – њено званично име је Демократска Народна Република Кореја – 25. јуна 1950. године прешле су 38. паралелу чиме је почео рат који је трајао три године. Ратна срећа била је променљива. У прво време севернокорејске трупе су имале више успеха, освојиле су већи део јужнокорејске територије. Уследила је, међутим, контраофанзива снага под заставом УН – заправо Американаца – и севернокорејска армија је потиснута далеко на север, скоро да границе с Кином.

Очекивану победу Сједињеним Америчким Државама тада су "украли" Кинези. Уз огромну кинеску војну помоћ Северна Кореја успела је да преживи, америчке трупе су одбачене до 38. паралеле и оружје је тада заћутало. Рат је прекинут и договорено је примирје које траје до данашњих дана.

Од тада две корејске државе су кренуле различитим путевима: НДР Кореја градећи комунизам а Република (Јужна) Кореја развијајући се по узору на западне демократије. Деценије које су уследиле биле су крцате међукорејским неповерењем, оптужбама, повременим инцидентима и озбиљним сукобима на граници, Северна Кореја је под вођством великог вође Ким Ил Сунга отишла у самоизолацију и сиромаштво ослањајући се искључиво на помоћ Кине и СССР-а. Југ је, уз огромну финансијску подршку САД, израстао у импресивну економску силу.

Очекивања да ће смрт великог вође, Ким Ил Сунг је преминуо 1994. године, нешто променити нису се остварила. Њега је наследио син, Ким Џонг Ил – рођен у Совјетском Савезу 1942. као Јуриј Ирсенович Ким – који је наставио истим путем. Под његовим вођством Северна Кореја је 9. октобра прошле године добила и атомску бомбу.

Односи с Јужном Корејом су, ипак, почели лагано да се отопљавају, па је 2000. године одржан први корејски самит. Други је уследио сада, седам година касније и изазвао је велику пажњу светске јавности. Резултати тродневних разговора Ким Ил Сунга и Ро Му Нјуна делују охрабрујуће. Корејски лидери договорили су се да две државе потпишу мировни споразум, развијају економску сарадњу. О могућем уједињењу две земље, барем јавно, није било речи. За почетак је довољно што је утаначено да две Кореје имају заједнички навијачки тим који ће отпутовати на Олимпијске игре у Пекингу 2008.

АМЕРИЧКА ЈАВНА ТАЈНА о мучењу затвореника осумњичених за тероризам добија нове димензије. То изгледа овако. Председник Буш тврди да САД "не муче" затворенике, али истовремено признаје да постоје тајни затвори ЦИА у иностранству где се "препарирају" сумњивци.

О томе како раде амерички истражитељи председник Буш је избегао да говори па су уместо њега проговорили медији. Према подацима до којих су дошли "Њујорк тајмс" и "Вашингтон пост" постоје два тајна документа Министарства правосуђа која детаљно разрађују методе "обраде" затвореника.

Реч је о низу физичких и психичких активности које истражитељи могу да користе како би затвореници "пропевали". Дозвољено је, између осталог, тући ухапшене, симулирати њихово дављење у води. Препоручује се и држање осумњичених на екстремно ниској температури, изазивање дуготрајних стресних ситуација. Као рафинирана метода сугерише се коришћење гласне музике која спречава затворенике да спавају.