Одлазак Дејана Тиага Станковића

Данас је преминуо наш писац и преводилац који је живео у Лисабону Дејан Тиаго Станковић, аутор књига „Замалек“, „Есторил“, „Одакле сам била више нисам“, и других. Дела је објављивaо у „Геопоетици“, а затим у „Лагуни“.  „Рођен сам у Београду 1965., где сам живео док нисам дипломирао архитектуру којом се потом никада нисам бавио. Чим сам окончао школу, а пре него што сам одрастао, из пуке радозналости и жеље да упознам свет одселио сам се у иностранство, где нисам намеравао дуго да останем, али околности су одлучиле да буде другачије. У Лондону сам живео до 1995. године, када сам се, уместо да се вратим кући у Београд, преселио у Португал. Обитавам у Лисабону, добио сам њихово држављанство и гледају ме као свог“, стоји у ауторовим биографским подацима на сајту „Лагуне“. „Списатељски занат научио сам од најбољих, преводећи књижевна дела. Током година објавио сам невелик број превода, али само најзначајнијих писаца, како португалских на српски тако српских на португалски.

Био сам пионир у том послу, па сам могао да бирам. Посебно се поносим преводима Сарамага, Иве Андрића и Драгослава Михаиловића. Потом сам почео да пишем и на српском и на португалском. Са објављивањем сопствених дела почео сам касно у животу, тек у својим четрдесетима, када сам био сигуран да имам шта да кажем. Објавио сам књигу приповедака `Одакле сам била, више нисам` и роман `Есторил`, који је преведен на велике светске језике и награђен у Србији и Великој Британији, а у Португалу је, на шта сам особито поносан, ушао у школску лектиру. `Замалек`, мој други роман, плод је мојих вишемесечних боравака у Каиру током четири године, онога што сам тамо доживео и прича које сам тамо чуо.

У једном од интервјуа за наш лист објаснио је своје друго презиме Тиаго: „Нисам га добио. Украо сам га од сопствених синова. У Португалу свако има по најмање два презимена, једно по мајци и једно по оцу. Аристократе их носе и по десетак, да се зна с ким су све у сродству. Мојој деци је рођењем припало презиме Тиаго Станковић. Када су ме једном при пасошкој контроли преслишавали зашто синови имају презиме различито од мог, схватио сам да би то требало регулисати. Но мотивација ми је, искрено, била друга – дојадило ми је да ме мешају с мојим успешнијим имењаком, фудбалером. Замислите да се неко некада заинтересује за мој рад и `изгугла` име Дејан Станковић, кад оно хиљаде и хиљаде чланака о прелазним роковима и головима. Тиаго је, дакле, у мом имену вишеструко користан уљез.

Лисабон је био његов град и велика љубав, „Есторил“ је хотел близу Лисабона који је повезао многе избеглице и познате личности током Другог светског рата, али је био и стециште шпијунаше.

„Лисабон је, како би рекли клинци `скроз готиван`. Познајете ли онај осећај када се пробудите ујутру, погледате кроз прозор, и кажете: `Како је ово лепо!` Мени се то у Лисабону догађа свакодневно. Ових дана негде сам уочио најаву за своју књигу – `Одакле сам била, више нисам` – роман о Лисабону. Допало ми се. У неку руку, нису ни погрешили баш тако страшно. То јесу тематски и стилски крајње разнолики комади прозе, али кад се пажљиво нанижу, буде јасно да су сви повезани. Ако ништа друго, кроз све се провлачи један јунак – Лисабон“, причао је Тиаго Станковић за „Политику“.

Лично је познавао и нобеловца Жозеа Сарамага, чија је дела преводио. О томе је искрено говорио:

„Преписка је ишла преко његове жене Пилар. Уживо смо се срели више пута, једном да би ми дао интервју за `Политику`. На дан када су 1999. године на Београд пале прве бомбе, послали су ми писмо подршке. Реално, нисмо били пријатељи, пре су они желели да некоме кажу утешну реч, а нису се никог другог сетили. Писали су ми у неколико наврата у току бомбардовања, питали како су моји, како се осећам. Када је доцније, у Толеду, најстаријој преводилачкој школи на свету, организован сусрет Сарамага и његових преводилаца, позвали су ме. Недуго затим, у Лисабону је одржан европски скуп књижевника. Преводилачкој агенцији коју водим, тим поводом је запало да обезбедим преводе прилога учесника на португалски. У неком тренутку вечери, улази Сарамаго, а сала на ногама. Кад наједном нобеловац застане, рашири руке и загрли пријатеља кога је угледао у гужви. Остану тако њих двојица ослоњени један на другога неколико секунди, као да су кумови који се дуго нису видели, па нобеловац настави, а пријатељ остане да аплаудира. Тај пријатељ сам био ја. У ствари, то ми је писац после и признао, у том, за мене историјском тренутку, он није имао представу ко сам ја. Само је набасао на познато лице и разнежио се“.

Дејан Тиаго Станковић био је добитник и Награде Европске уније за књижевност.