Ми смо нација која брзо мисли

Председник Српске академије наука и уметности (САНУ), грађевински инжењер, професор др Никола Хајдин (84) члан је још две међународне и две националне академије, а то је светски занимљива чињеница.

У међународној организацији то су Европска академија наука, уметности и књижевности у Паризу (Француска) и Европска академија наука и уметности у Салцбургу (Аустрија).

А у националном смислу то су Словеначка академија наука и уметности у Љубљани и Грчка академија наука у Атини.

Овога пута проф. др Никола Хајдин је најмање причао о свом раду, а више о свом животу: школовању у осам градова, бежању из Хрватске, одласку у рат, васпитању које је добио од оца, мајчиним страховима ...

Одакле сте кренули у живот?

Рођен сам у селу Хајдине, у Горском Котару, између места Врбовског и Српске Моравице, најзападнијим српским насељима. Али, нисам ту дуго живео. Мој отац Манојло је био приватник, трговао је дрветом, водио је парну стругару у Новом Винодолу. У том месту сам пошао у први разред основне школе.

Како Вам је прошло школско доба?

Променио сам три основне школе и пет гимназија због селидбе родитеља и рата. У Београд сам, из Хрватске, пребегао са оцем, одмах после оснивања Независне државе Хрватске 10. априла 1941. Имао сам тада 18 година. Мало касније придружили су нам се мајка Божица и  брат Георгије, две године млађи од мене. За време рата сам у Другој мушкој завршио последњи разред гимназије. У Хрватску се више нисмо враћали.

Шта сте радили за време рата?

У почетку сам ишао у школу, а 1944. сам мобилисан. Окупили су нас на Правном факултету, послали возом до Бање Ковиљаче, а одатле пешице до Тузле. Ова моја борба у рату трајала је нешто више од годину дана. У октобру 1945. нас неколико је добило право да скинемо униформу и да наставимо школовање... Уписао сам грађевину. Учинио је то и мој брат. Обојица смо после школовања били професори на факултету...

Да ли сте тада имали проблема?

Јесмо. Отац је у Хрватској све изгубио. А рат и нови режим су учинили своје. Од релативно богате породице ми смо, после рата, били веома сиромашни. Отац више није могао да се бави старим послом, био је врло депримиран. Умро је, мислим, и од туге, 1967. Мајка је била  домаћица. Увек је, како само мајка уме, бринула о свима нама. И по доласку у Београд непрестано је стрепела због мене, брата и оца. Прво се плашила рата, па Информбироа, а потом и свих других догађаја... Умрла је четири године после оца.      

Које лепе успомене носите из детињства?

Често се сећам оног доба које је отац посветио мени и брату... С нама је проводио дане и дане. "Водио" нас је кроз сва своја искуства причама, а био је врло речит. Захваљујући оцу брат и ја смо, по менталној снази, постали старији од вршњака. Развио је у нама радне навике, снагу и вољу за учењем.

Да ли сте се у време школовања бавили спортом?

Играо сам фудбал као сва деца, а интензивно сам се бавио скијањем. У тај спорт ушао сам још пре поласка у школу. Био сам чак и смучарски инструктор. На Копаонику сам проводио месеце. А кад сам почео да радим правио сам пројекте смучарских скакаоница. Мој први пројекат била је нова смучарска скакаоница у Београду, у Кошутњаку. После тога сам радио ону малу скакаоницу на Копаонику...

Шта генерално мислите о спорту?

Спорт је сигурно један значајан српски бренд, наша марка, наш знак за препознавање у целом свету. Увек смо имали способности за екипне спортове, за игре лоптом, а сад показујемо да имамо велики таленат и за тенис. То значи да смо нација која има добре рефлексе и која брзо мисли.

Да ли сте имали смисла за љубав?

Па не баш. Ова област више одговара онима који имају све предуслове за то, па и генетску надареност. Уверио сам се, наравно, да без љубави нема правог живота. Моја жена Милена је етнолог, млађа је од мене десетак година. Много ми је помогла у бављењу науком. То је мукотрпан посао за онога ко се науком бави, а још је тежи за онога ко тог научника прати. Бити жена научника није велико весеље. Ипак, и наш син Раде (46) је, гледајући мене, почео да се бави науком. И он је инжењер грађевине, доктор је наука, био је професор у Америци, а сад живи у Швајцарској, има синове Николу (8) и Луку (5).

Kоји Ваш мост посебно волите?

Бавио сам се науком као теоретичар. А пошто је моја научна област била механика грађевинских конструкција ја сам се, стицајем прилика, бавио и пројектима у којима су мостови имали најзначајнију улогу. Био сам конструктор неколико мостова познатих и признатих у свету. То су: железнички мост с кабловима преко Саве у Београду, мост "Слобода" преко Дунава у Новом Саду, па мост преко Висле у Плоцку,  у Пољској, најдужи у Европи по распону (375 метара)... Али, ако би требало да се определим – мост "Слобода" је, апсолутно, изван конкуренције...

Како доживљавате Београд?

Као леп, велики град, на две значајне реке, са мало мостова. Сад припремамо градњу моста преко Аде Циганлије, али он ће бити готов тек за три-четири године. На пролеће почиње раскопавање... Следећи мост ће бити за метро, уз садашњи "Бранков" мост, а затим ће се градити три моста преко Дунава...

Који су научници понос Србије?

То су, до вечности, Никола Тесла, Михајло Пупин и мање познати Милутин Миланковић, чија се открића, за разлику од претходне двојице, не виде на први поглед. Али, он је научник који се може мерити с Њутном, Фарадејем... Дубоко је продро у судбину наше планете и у њену будућност коју је проучио... Србија и сад има много младих научника из егзактних наука, физике, хемије...

Да ли је могућа подела Академије по смеровима?

Апсолутно не, јер се природне и друштвене науке, па и уметност врло често прожимају и спајају. Свако ко прати друштвене науке мора да има подлогу и из егзактних наука и обрнуто. Неке академије у свету одвајају само уметност, али то су само неке, већина академија су јединствене.

Зашто се Академија не бави проблемима народа?

Бави се, али не текућим проблемима. Академија је научна установа. О Косову је, на пример, Академија припремила огромну грађу и ту може да пружи врло велику услугу онима који делују политички.

Шта очекујете од вођа Србије?

Оптимиста сам. Ту ће бити разних скретања, али наша будућност је Европа. Ми смо географски у Европи и саки другачији избор је нереалан. Сви око нас иду у том смеру, не можемо ни ми изван тога.

Да ли ће Србија бити краљевина?

Све је могуће. Тај избор зависи од расположења народа, али и од воље политичких партија, којима, имам утисак, не одговара да неко у држави буде изнад њих или њима уз раме, као што је то случај у Шпанији, Холандији, Данској, Шведској, Великој Британији, Белгији...

С ким се дружите?

Старих пријатеља је мало остало, па се, стицајем околности, дружим с  много млађим, с којима сарађујем и професионално. Стално смо заједно, тако да ја и не знам проблеме старих људи, а то су мрзовоља, болест... У друштву сам људи који још могу да поједу и попију...

Где се најбоље одмарате?

Имам кућу уз море, у Њивицама, поред Херцег-Новог. Тамо уживам у јулу и августу. Сад за све те куће, посебно оне које имају излаз на море,  Руси нуде велике паре, али ја и не помишљам на продају. Ту ми долази син, снаја, унуци... То наше уживање нема цену.

Да ли се нечега плашите?

Требало би да се плашим. У годинама сам кад би сваки дан могло нешто да ми се деси... Али, толико сам у послу да немам времена за размишљање о страху. Моји планови се преплићу. Не правим велике паузе у раду. Одмарам се у ходу. И овај разговор ме опушта...

Шта још желите да урадите?

Мислим да живимо у заблуди. Сви мислимо да још много тога можемо да учинимо, а могућности су нам, у свим ситуацијама, много мање од жеља. Наравно, никад не смемо да се предамо...

Како доживљавате моћ?

Трудим се, пре свега, да не будем медијска личност. Ето, Ви ме чекате четири месеца. Желим да живим као обичан човек. Избегавам сваку врсту показивања снаге и моћи коју ми нуди положај председника Академије.

Колику важност дајете новцу?

Највише ценим своје време, а њега, начин мог живота, рада и уживања не бих жртвовао ни за какав новац, јер новац је само нужно зло о коме не желим ни да причам.

Да ли сте Ви срећан човек?