О окретници на Студентском тргу

Проблематика пешачке зоне добрим делом настаје из самог, потпуно погрешног, назива. Јер казати пешачка зона је исто што и казати затворено за саобраћај, а то је само ометање саобраћаја. Таква идеја и сврха која из ње произлази није никакво добро и они који тако схватају појам пешачке зоне у праву су да буду против. Људима нису потребне пешачке зоне него тргови, простори на којима се могу сретати, састајати, упознавати, шетати, измењивати мисли, комуницирати јер то је оно што човека чини човеком. Простори на којима настају заједнице, које немају никакву другу сврху осим очовечења, што је сврха свих сврха. То је посебно потребно младима свих узраста, јер они живе кроз дружење, развијају се, формирају се, позиционирају, стасавају, цветају.

Градске власти се довијају према већ урбанизованим просторима, врло често уз неизбежне компромисе који компромитују саму идеју очовечења. Београд има срећу да су његови објекти образовања, културе, науке и историје наслоњени на прелепи парк и велелепну стару тврђаву која чини целину с величанственим ушћем две велике реке. Измештањем окретнице тролејбуса са Студентског трга – што је идеја градских планера коју не само ја, већ и многи стари Београђани здушно подржавамо – настаје огроман слободни простор од Калемегдана преко Студентског трга до Трга републике.

Нажалост, планери нису ваљано довршили своји идеју, смислили су да направе окретницу у Дунавској улици, на дну Добрачине, што има бројне недопустиве недостатке. Али свакако је највећи што је неостварив, јер Добрачина улица је дугачка више од километра и толико узана да ни тотална девастација – сеча стогодишњих платана, уз сужавање тротоара на један метар – не би омогућила да сваки од око 120 тролејбуса прође туда најмање 20 пута за 12 сати само да би се окренуо у Дунавској улици. Колапс би био неизбежан, а остала би унакажена улица и здравствено малтретирани станари, који би претрпели и знатну материјалну штету, јер у таквој улици њихови станови имају знатно мању вредност.

То су разлози који су ме покренули да се ангажујем да се оствари лепа идеја и да се спречи непоправљива штета. Јер из тог, наизглед нерешивог лавиринта, постоји веома елегантан излаз који не захтева никаква улагања, никакве девастације и ни на који начин не прејудицира будућа решења. Може се схватити и као привремено решење, а могуће га је одмах, за једну ноћ остварити. Колега Стојан Ђорђевић и ја смо већ писали о том решењу које је запањујуће просто: довољно је превезати тролејбуску мрежу из правца Теразија са оном из Македонске улице. Све би остало исто, и Звездара и Дедиње и сви делови Црвеног крста и Коњарника, само би се све линије завршавале на Тргу републике, уместо на Студентском тргу.

Мислим да сам већ одговорио на неке примедбе господина Милоша Булатовића. У том циљу подсећам да је забрана саобраћаја у пешачким зонама временски ограничена, по правилу до 22 сата. Измештањем постојећег депоа ГСП-а ослободило би се више од пет хектара грађевинског земљишта, које вреди најмање 100 милиона евра. Томе треба додати 20 милиона који су већ уложени у куповину додатног земљишта, што су чињенице које се не могу оспорити.

Што се тиче проблема господина Алексе Асановића, он је настао иако је тада постојала окретница, те не видим како ће се он превазићи ако она остане. А дедица са Звездаре који би повео свог унука у шетњу зна да је растојање од улаза у зоолошки врт до станице трамвајских линија 2, 5 и 10 и аутобуских 24, 26 и 79 у Душановој улици трипут краће него до Студентског трга. Узгред, крајње је време да се зверињак исели из Београдске тврђаве, да се обаве археолошка истраживања, да се оствари целовитост тог лепог наслеђа, да се станари ослободе смрада и да животиње, негде ван насеља, буду смештене у складу с цивилизацијским нормама.

Никола Пилиповић