Рајским путем до Ђавоље вароши

Ђавоља варош – На путу према Подујеву, од Раче, па лево уз Велику Косаницу, нижу се села на ћувицима, на косама и по доловима баш као са разгледница из Швајцарске. Од Саставака па све до Зебице, брекћу тешке машине Предузећа за путеве „Ниш“. Шеф градилишта Голуб Аврамовић каже за „Политику“ (први лист који ће ову лепу вест да објави, напомиње) да је до Ђавоље вароши, докле је око девет километара, почела градња модерног пута. Планирано је да се сви послови заврше до 1. октобра. Булдожери руше огромне стене, исправљају оштре кривине, попуњавају улегнућа и скидају слојеве земље где су успони велики. Поред многобројних машина, кроз ове врлети, између брда и кланаца, пробијају се путничка возила разних регистарских ознака. Као да је цео свет кренуо овамо у ове сликовите и још нетакнуте пределе.

На путу срећемо старину који у кеси носи два хлеба. Ишао је, рече, у продавницу, доле у Рачу. Сам живи, па нема ко да му меси. Овај пут ће да отвори очи народу овог краја, где је некад све врело од живота, нада се. Сад, ето, и овде у Купиново, вели, враћају се људи, обнављају куће, купују имања... Али још има много младих нежења и самаца као што је он, Томислав Ристовић, како рече да се зове. Деда му Арсеније био гајдаш на гласу и свирао на двору, где му је и отац Радојица био у краљевој гарди, казује са поносом.

Поред пута указују се оазе ливада и старци и старице са овцама и кравама. А у Зебици моћна дробилица претвара велике стене у ситан камен и туцаник, које тешки камиони разносе дуж пута. Пред једином продавницом радници се хладе пивом. Одавде, опет улево уз успоне и живописно корито потока, стиже се у предео дубоких сенки столетних букава. Међу њима – низ атрактивних брвнара. То је предграђе Ђавоље вароши.

– Ово је прва туристичка сезона у којој су наши угоститељски и други објекти почели да раде овде у Ђавољој вароши – казује нам директор „Планинке“ Радован Раичевић, чије предузеће газдује овим невиђеним феноменом, као и бањама у Лукову и Пролому. – Изградили смо кухињу, ресторан, галерију слика и фотографија, тоалете, поставили дуж стаза клупе за одмор, приступна степеништа и видиковце са којих се најбоље виде све фигуре, осветлили лампионима тако да се и ноћу могу да посећују – набраја Раичевић.

Следећи корак је, додаје, изградња објеката за преноћиште. Сад су у току радови на изградњи цркве брвнаре, на месту где су остаци неке из давних времена. Он нам говори колики значај за туризам овог сиромашног и забитог краја има права презентација Ђавоље вароши, што подразумева и добар пут и све друго, као што је освежење, храна, смештај... Отуда се овде све припрема као у правој српској сеоској кући: хлеб из црепуље, домаћи сир и кајмак, јагњеће печење испод сача... Они који су ову природну реткост посећивали само пре годину-две заиста неће моћи да је препознају.

Пред рестораном на дрвеним клупама и за столовима сва су места заузета. Срећемо један млади пар, опремљен камперски, са картама и проспектима. Она је Ивана из Александровца, он Иван из Крушевца, живе у Београду. Нису, веле, ни сањали да је све овде прелепо: и камени главуци, али и недирнута природа. На стази која води ка фигурама срећемо и још једну породицу, београдску: Слађана и Зоран Цанић са његовом сестром Зорицом. Родитељи су им, кажу, службовали као наставници по селима Топлице, а они, ето, тек сада да виде ову лепоту и реткост.

Археолог Јулка Кузмановић-Цветковић указује нам на остатке средњовековних грађевина: кулу Косанчић Ивана, на цркве по висовима и рударска окна која су овде отварали још Саси и која видимо дуж Црвеног потока. Уврх њега је Ђавоља јаруга и она – Ђавоља варош! То су 202 земљане фигуре најчуднијих облика и висина (од два до 15 метара) са каменим главутком на врху. Делују заиста као из неког сна – па није чудо што има много легенди о њиховом постанку. Доле је и извор потока са сасвим црвеном водом.

Још од шездесетих година, ово је све под заштитом државе, а од 1995. има и статус изузетног природног добра. Али, много је времена требало па да доживи право интересовање туриста. На томе су последњих година много радила два Радована: Танасковић из Туристичке организације Куршумлије и Раичевић из „Планинке“. Предлог да Ђавоља варош буде увршћена у једно од светских чуда донео је, изгледа, овом крају и прави туристички бум. Овамо је све више посетилаца из целога света, а ми видесмо и један графит исписан кинеским писмом...