Будимо заборављене средине

За протекле само две године покрајинска влада уложила је више од 600 милиона динара, пре свега за капитално одржавање и унапређење услова рада установа културе, које су више деценија биле потпуно занемарене. То су установе чији смо ми оснивачи попут Српског народног позоришта, Музеја Војводине, Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Војвођанског симфонијског оркестра, Музеја савремене уметности Војводине, Архива Војводине, Народног позоришта у Суботици, Културног центра Војводине „Милош Црњански” и других, истиче у разговору за „Политику” Драгана Милошевић, покрајинска секретарка за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, уз најбоље жеље свим грађанима Србије поводом Нове 2023. године.

Дипломирала је виолину на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Ирине Јашвили. Запослена је као музички извођач – виолинисткиња у оркестру Опере СНП-а, стални је члан Војвођанског симфонијског оркестра, Зрењанинске филхармоније, Суботичког симфонијског оркестра, Зрењанинског камерног оркестра. О покрајинским културно-уметничким плановима у години која долази, каже:

– Када су институције културе у питању, наши планови су веома амбициозни јер је опредељеним буџетом за 2023. планирано више од 800 милиона динара само за програмску делатност, што ће засигурно значити богатију, садржајнију и квалитетнију културну понуду. Нарочито када је у питању очување наслеђа које не само да чини културни идентитет овог дела Србије већ превазилази и националне оквире. Јер, подсетићу вас, на листи непокретних културних добара која су под различитим степеном заштите у Војводини налази се 759 објеката различите врсте и заједно с нематеријалном културном баштином реч је, очигледно, о заиста богатом наслеђу које желимо да сачувамо у целини – указује Драгана Милошевић.

Значајна средства опредељена су и за мање општине. Које и како конкретно?

За само 10 месеци успели смо да помогнемо 15 градова и општина: Србобран, Мали Иђош, Равно село, Кањижа, Голубинци, Опово, Житиште, Зрењанин, Вршац, Бачка Паланка, Шид, Суботица, Врбас, Оџаци... за реконструкцију, санацију и адаптацију, али и изградњу нових објеката културе, као и њихово опремање. Улагањем у мање општине подстичемо децентрализацију културе, будимо заборављене средине у жељи да удахнемо нови живот за будућност. Буџетом за 2023. годину опредељено је 500 милиона динара управо за ову намену што ће суштински значити да ће за само две године спровођења овакве културне политике и стратегије развоја бити уложено близу милијарду динара као изузетно значајна подршка свим градовима и општинама овог дела Републике Србије. Поред тога, покрајинска влада ће у наредној години преко ресорног секретаријата суфинансирати у износу од 250 милиона динара уређење и ревитализацију Алмашког краја заједно с градом Новим Садом. Као важан сегмент у оквиру улагања у културу, истакла бих одлуку покрајинске владе којом је 2018. године формиран буџетски фонд за Сремске Карловце и захваљујући формирању таквог буџетског фонда и иницијативом председника покрајинске владе, данас наша држава има Закон о Сремским Карловцима као важном месту за историју српског народа, али и за његову будућност. Средства усмерена буџетском фонду од оснивања до данас износе преко 350 милиона, док је за наредну годину опредељено додатних 100 милиона динара и служе за обнову културно-историјског наслеђа и развој Сремских Карловаца.

Иза Новог Сада је и те како богата година „европске” културе. Као Европска престоница културе Српска Атина представила је у протеклој години више од 1.500 културних догађаја. Какву културну слику сте послали Европи?

Слика која је послата, поред осталог, осведочена је и наградом „Мелина Меркури”, коју Европска комисија додељује најуспешнијим Европским престоницама културе, а оно што је, чини ми се, најважније јесте да, осим тога што развојем културе развијамо и друге привредне гране попут туризма, угоститељства, заправо постављамо темеље за развој саме културне сцене и наредних година након краја ове у којој смо и били престоница.

С каквим сте се све изазовима суочавали? Који су ваши утисци, будући да сте дипломирани музичар виолиниста?

Имајући у виду чињеницу да поред тога што своје протекле 33 године свирам виолину, од тога се 20 година паралелно активно бавим и политиком како у Скупштини града Новог Сада, тако и у Скупштини Аутономне Покрајине Војводине, онда је сасвим логично закључити да је то за мене лично пре свега само додатна сатисфакција за додатне напоре, ентузијазам и храброст, а за које подршка лежи управо у сасвим очигледним помацима који су учињени баш у мандату ове покрајинске владе. Тренутно мој уметнички живот, чињеница, испашта због функције коју обављам иако сам, на неки начин и даље на „јавној сцени”, међутим, то свакако не значи да занемарујем свој музички живот. Напротив, моја примарна професија и моја највећа љубав јесте и биће музика и скоро свакодневно, како то наравно и одговорне обавезе дозвољавају, свирам и одржавам свој 33 године уложени труд и посвећеност.

Рођена сте Београђанка, с дугим животним стажом у Новом Саду. Својевремено нам је Дејан Мијач причао да је живео у Београду и бродом свакога дана путовао у Нови Сад на посао. Да ли постоји могућност да поново заживи ова рута, макар кроз уметнички караван?

Драго ми је што сте у овом питању навели пример Дејана Мијача и дозволите ми да направим симболичну паралелу. Тачно је, рођена сам Београђанка с дугим животним стажом у Новом Саду, али мој први посао је био баш у Београду, посао професора виолине у музичкој школи и ја сам путовала, додуше, не бродом, из Новог Сада у Београд на посао. Свакако да би ми потпуно другачији утисак био да сам путовала том рутом и сигурна сам да она може и треба да заживи управо кроз уметнички караван јер свакако имам утисак да, када је потенцијал нашег „лепог плавог Дунава” у питању, он није довољно културно-туристички искоришћен.