Радост због женске побуне

Изласком на просценијум глумца Слободана Бештића, с примерком књиге „Рат и мир”, у улози упечатљивог особеног читача или наратора, почиње представа коју је по истоименом делу Л. Н. Толстоја режирао Борис Лијешевић на сцени Народног позоришта у Београду. Представа „Рат и мир” је проглашена најбољом представом у протеклој сезони у националном театру. Баш тај увод у овај сценски игроказ је луцидног Бештића, како каже, много интригирао.

– Тражили смо нијансе у промени жанра, од наратора до лика, дискретне ироније из самог текста као и савремени контекст рата који се сада дешава. Представа се поиграва неким темама, мада бих пре рекао да пласира чињенице из текста, а публика одлучује о томе слаже ли се и како то може данас да се тумачи. Баш као и ми у екипи који смо имали сличне дилеме, јер то је био жив процес. Но, кључне идеје о смислу, о смрти и љубави у временима рата и мира остају универзалне и то врло често публика уме да препозна. Класика на савремен начин који поштује писца. То је добар рецепт – каже Слободан Бештић и објашњава како се спремао за глумачко читање Кнеза Василија Сергејевича Курагина, будући да је руска литература за њега велика инспирација:

– Одлучио сам да експериментишем са средствима и понудим нешто експресивно, на ивици гротеске, да бих глумачки изразио оно што је по тексту и роману представљено мало другачијим средствима. После једне пробе, када сам то понудио, изгледало је као да је то добар начин да се реши овај лик. И нисмо се покајали. То је добар контраст и јарко решење које отвара нове нијансе.

На првим пробама представе „Рат и мир”, прича Бештић, окупирао га је проблем сувише очигледне паралеле са садашњим ратом. Скоро као да је неки политички комад о садашњој Русији. А Наполеонови текстови су га подсећали на језик и идеје савремене Европе.

– Бранимо ли или нападамо ове ставове који ликови изговарају? Борис Лијешевић и ја смо се нашли на средини: сама нарација изазива асоцијације, не треба глумачки додавати, све док не постанем кнез Курагин, када мењам средства. Разрешење представе долази кроз увиде Пјера и Андреја, о човековој судбини и смислу. Има ли патња смисао, шта нас спасава, каква нам је љубав неопходна да би створили бољи свет? Којим путем ићи? То су важна и узбудљива питања на која публика реагује чак и сад, можда данас и снажније, без обзира на идеологију, веру, политику, нацију.

Телевизијска публика већ у јануару 2023. године пратиће Слободана Бештића у серији „Вера” сценаристе и режисера Недељка Ковачића, с елементима мелодраме инспирисане истинитом причом о српској Мата Хари Вери Пешић (1919–1944), шпијунки из времена Другог светског рата… Како је у овом случају остварио свој глумачки задатак будући да важи за глумца-истраживача, од кога се очекује неочекивано, Бештић за „Политику” наводи:

– Лик који играм је историјска личност, прочитао сам биографију, видео фотографије... Схватио сам да не личимо, он изгледа као елегантно попуњен човек, да будем коректан, значи улогу нисам добио јер личим, што ме је обрадовало. Требало је маштати и отелотворити врло специфичан карактер, на основу сјајног сценарија. Нисам био сигуран у ком правцу да размишљам, али на самом снимању смо редитељ и ја разрешили те дилеме врло брзо. Уживао сам у игри с партнерима јер смо изненађивали једни друге истином и занимљивим решењима.

Серији „Вера” прича о младој жени која је не само у раљама ратне шпијунске мреже већ и патријархалног друштва на Балкану, препуног моћних, арогантних мушкараца с којима се она храбро и дрско носи. Какав је положај жене у мушком свету данас, Бештић коментарише:

– Видимо свакодневно какав је положај жене, од скупштине до случајева породичног насиља са смртним исходима. Непристојност посланика у скупштини је само врх леденог брега. Они као да дају легитимитет разним Јуткама. Ко зна колико има уцењених мајки као што су оне у Пећинцима, на пример? Људи који излазе на протесте за одбрану породични вредности, а не реагују на насиље у породици мени нису јасни. Да ли је то идеја да жена треба да ћути и рађа, у кући, а на послу да пристаје на сексуални мобинг, јер га спроводе часни и патријархални заштитници породичних вредности. Радује ме женска побуна и на улици и у скупштини. Храбре су и љуте јер су угрожене. У свему видим добру страну да се око неких питања уједињујемо на људској основи, као и на тему екологије, и тамо су елоквентне и храбре жене, па посланице у скупштини или мајке из Пећинаца... никад краја примерима.

Из Слободана Бештића је брижљиво грађена каријера током које се трудио да сва своја глумачка средства развија комплетно, о чему сведоче бројне представе: „Буђење пролећа”, „Нижински”, „Салома”, „Зли дуси”, „ Магбет”, „Фрида Кало”...

– У почетку сам био познат по вештини покрета, а сад по вештини говора. Значи да се као глумац развијам, радим на продубљивању својих средстава. То учим и своје студенте. Треба трајати у овој професији. Није тешко добити популарност за пар година с неколико улога, него треба живети за стил времена, нове потребе публике и нове глумачке изразе. Разумети нове генерације, прихватити их, и са њима се заједно развијати. Система и рецепта за успех нема, са сваким послом се почиње од првог питања: Зашто? За кога? Шта хоћу да кажем? Како ту поруку да пренесем да би бар једна особа у публици нешто доживела и нешто спознала? Каква су моја глумачка средства сада? Какво је моје тело, глас, унутрашњи израз? – каже Бештић.