Radost zbog ženske pobune

Izlaskom na proscenijum glumca Slobodana Beštića, s primerkom knjige „Rat i mir”, u ulozi upečatljivog osobenog čitača ili naratora, počinje predstava koju je po istoimenom delu L. N. Tolstoja režirao Boris Liješević na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Predstava „Rat i mir” je proglašena najboljom predstavom u protekloj sezoni u nacionalnom teatru. Baš taj uvod u ovaj scenski igrokaz je lucidnog Beštića, kako kaže, mnogo intrigirao.

– Tražili smo nijanse u promeni žanra, od naratora do lika, diskretne ironije iz samog teksta kao i savremeni kontekst rata koji se sada dešava. Predstava se poigrava nekim temama, mada bih pre rekao da plasira činjenice iz teksta, a publika odlučuje o tome slaže li se i kako to može danas da se tumači. Baš kao i mi u ekipi koji smo imali slične dileme, jer to je bio živ proces. No, ključne ideje o smislu, o smrti i ljubavi u vremenima rata i mira ostaju univerzalne i to vrlo često publika ume da prepozna. Klasika na savremen način koji poštuje pisca. To je dobar recept – kaže Slobodan Beštić i objašnjava kako se spremao za glumačko čitanje Kneza Vasilija Sergejeviča Kuragina, budući da je ruska literatura za njega velika inspiracija:

– Odlučio sam da eksperimentišem sa sredstvima i ponudim nešto ekspresivno, na ivici groteske, da bih glumački izrazio ono što je po tekstu i romanu predstavljeno malo drugačijim sredstvima. Posle jedne probe, kada sam to ponudio, izgledalo je kao da je to dobar način da se reši ovaj lik. I nismo se pokajali. To je dobar kontrast i jarko rešenje koje otvara nove nijanse.

Na prvim probama predstave „Rat i mir”, priča Beštić, okupirao ga je problem suviše očigledne paralele sa sadašnjim ratom. Skoro kao da je neki politički komad o sadašnjoj Rusiji. A Napoleonovi tekstovi su ga podsećali na jezik i ideje savremene Evrope.

– Branimo li ili napadamo ove stavove koji likovi izgovaraju? Boris Liješević i ja smo se našli na sredini: sama naracija izaziva asocijacije, ne treba glumački dodavati, sve dok ne postanem knez Kuragin, kada menjam sredstva. Razrešenje predstave dolazi kroz uvide Pjera i Andreja, o čovekovoj sudbini i smislu. Ima li patnja smisao, šta nas spasava, kakva nam je ljubav neophodna da bi stvorili bolji svet? Kojim putem ići? To su važna i uzbudljiva pitanja na koja publika reaguje čak i sad, možda danas i snažnije, bez obzira na ideologiju, veru, politiku, naciju.

Televizijska publika već u januaru 2023. godine pratiće Slobodana Beštića u seriji „Vera” scenariste i režisera Nedeljka Kovačića, s elementima melodrame inspirisane istinitom pričom o srpskoj Mata Hari Veri Pešić (1919–1944), špijunki iz vremena Drugog svetskog rata… Kako je u ovom slučaju ostvario svoj glumački zadatak budući da važi za glumca-istraživača, od koga se očekuje neočekivano, Beštić za „Politiku” navodi:

– Lik koji igram je istorijska ličnost, pročitao sam biografiju, video fotografije... Shvatio sam da ne ličimo, on izgleda kao elegantno popunjen čovek, da budem korektan, znači ulogu nisam dobio jer ličim, što me je obradovalo. Trebalo je maštati i otelotvoriti vrlo specifičan karakter, na osnovu sjajnog scenarija. Nisam bio siguran u kom pravcu da razmišljam, ali na samom snimanju smo reditelj i ja razrešili te dileme vrlo brzo. Uživao sam u igri s partnerima jer smo iznenađivali jedni druge istinom i zanimljivim rešenjima.

Seriji „Vera” priča o mladoj ženi koja je ne samo u raljama ratne špijunske mreže već i patrijarhalnog društva na Balkanu, prepunog moćnih, arogantnih muškaraca s kojima se ona hrabro i drsko nosi. Kakav je položaj žene u muškom svetu danas, Beštić komentariše:

– Vidimo svakodnevno kakav je položaj žene, od skupštine do slučajeva porodičnog nasilja sa smrtnim ishodima. Nepristojnost poslanika u skupštini je samo vrh ledenog brega. Oni kao da daju legitimitet raznim Jutkama. Ko zna koliko ima ucenjenih majki kao što su one u Pećincima, na primer? Ljudi koji izlaze na proteste za odbranu porodični vrednosti, a ne reaguju na nasilje u porodici meni nisu jasni. Da li je to ideja da žena treba da ćuti i rađa, u kući, a na poslu da pristaje na seksualni mobing, jer ga sprovode časni i patrijarhalni zaštitnici porodičnih vrednosti. Raduje me ženska pobuna i na ulici i u skupštini. Hrabre su i ljute jer su ugrožene. U svemu vidim dobru stranu da se oko nekih pitanja ujedinjujemo na ljudskoj osnovi, kao i na temu ekologije, i tamo su elokventne i hrabre žene, pa poslanice u skupštini ili majke iz Pećinaca... nikad kraja primerima.

Iz Slobodana Beštića je brižljivo građena karijera tokom koje se trudio da sva svoja glumačka sredstva razvija kompletno, o čemu svedoče brojne predstave: „Buđenje proleća”, „Nižinski”, „Saloma”, „Zli dusi”, „ Magbet”, „Frida Kalo”...

– U početku sam bio poznat po veštini pokreta, a sad po veštini govora. Znači da se kao glumac razvijam, radim na produbljivanju svojih sredstava. To učim i svoje studente. Treba trajati u ovoj profesiji. Nije teško dobiti popularnost za par godina s nekoliko uloga, nego treba živeti za stil vremena, nove potrebe publike i nove glumačke izraze. Razumeti nove generacije, prihvatiti ih, i sa njima se zajedno razvijati. Sistema i recepta za uspeh nema, sa svakim poslom se počinje od prvog pitanja: Zašto? Za koga? Šta hoću da kažem? Kako tu poruku da prenesem da bi bar jedna osoba u publici nešto doživela i nešto spoznala? Kakva su moja glumačka sredstva sada? Kakvo je moje telo, glas, unutrašnji izraz? – kaže Beštić.