Надежда Петровић, Димитријева и Милевина кћер

„Шта сам могла друго да постанем ја, Надежда Петровић, Димитријева и Милевина кћер, до српска сликарка, кад уместо прве фотографије из најранијег детињства имам цртеж”, речи су наше велике уметнице Надежде Петровић, које се могу наћи у каталогу актуелне изложбе њених радова – они се до 26. јануара 2023. могу видети у Галерији РТС-а.

У сусрет обележавању 150 година од њеног рођења, поставка се организује у сарадњи с Уметничком галеријом „Надежда Петровић” из Чачка, део слика позајмљен је из Народног музеја у Београду, а део слика као и идеја поставке баштина је галерије из Чачка.

Представљена дела оквирно илуструју уметнички опус једне од најпознатијих српских сликарки. Кроз њих су заступљена два периода Надеждиног сликарства: Минхенски период и његова прва фаза, Србијански период и његова прва фаза и трећа, колористичка фаза, као и документарна прича о њеном животу и стваралаштву.

Надежда Петровић је рођена у Чачку, 11. октобра 1873, где су њени родитељи били на учитељској служби. Због очевог посла и даљег школовања деце породица се вратила у породичну кућу у Београду (1884). Након завршетка Више женске школе Надежда постаје учитељица цртања уз упоредо похађање часова сликања код Ђорђа Крстића и Кирила Кутлика. Крстић је био тај који је охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен. Утицај ликовних педагога Антона Ажбеа и Јулиуса Екстера, као и уметничке климе затечене у Минхену (1898–1902), профилисали су њен сликарски пут, пре свега отвореност ка немачком експресионизму, тако да и након повратка у Србију пасионирано слика у маниру енергичног експресионисте.

Радила је у школи, писала о изложбама, догађањима у култури, политици, настојећи да и на тај начин допринесе напретку друштва у целини. Њен друштвени активизам почиње учешћем у оснивању хуманитарне организације Коло српских сестара (1903) и ношењем помоћи у крајеве неослобођене од отоманске окупације. Истовремено, креће и у велике послове око организовања Прве југословенске уметничке изложбе (1904) и оснивања прве ликовне колоније на Балкану у Сићеву (1905). То је период њеног најплоднијег стваралаштва који је изнедрио антологијска дела настала директно у природи – „Жетва”, „Ресник”, „Призренка” (Циганка), „Жена са црвеним шалом”, „Калуђер”, „Чобанин”, „Аутопортрет”, „Дереглије на Сави”... Пуна ентузијазма одлази на студијски боравак у Париз (1910), посећује музеје, салоне и атељее, излаже на Салону. Жељу да свој уметнички живот веже за Париз распршиле су породичне трагедије и наступајући ратови. Током балканских и Првог светског рата (1912–1915) Надежда Петровић је добровољна болничарка. Негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор војне болнице и бринући о оболелима од тифуса и сама оболевши умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву.

Ауторке поставке у Галерији РТС-а су историчарке уметности Мирјана Рацковић и Драгана Божовић, музејске саветнице Уметничке галерије „Надежда Петровић”. Једна од њих, Мирјана Рацковић, записала је у каталошком тексту: „Из перспективе савременог доба Надеждин радикализам у посматрању и схватању слике, као и њен друштвени активизам, толико су изазовни да непрестано дају нове осврте и студије, нове начине и аспекте читања авангардног визуелног израза и тематски ангажованог приступа, потврђујући утврђену позицију њеног сликарства као граничног између старих и нових схватања.”