Људима је потребна катарза, уметници треба да им је понуде

​Онако како бих волео да видим 2023. годину неће се сигурно десити, али за почетак нека буде здравља, среће и љубави! И мало памети, ако може, пожелео је читаоцима „Политике” глумац Милан Марић иза кога је и те како успешна уметничка година. Док је пред бројном филмском публиком представљао свог суптилног јунака Тому Здравковића у филму „Тома” Драгана Бјелогрлића, у пуном замаху каријере Милан Марић је у исто време истрајавао у пробној сали матичног Југословенског драмског позоришта на новом сценском јунаку – Софокловом Едипу у представи „Едип” у режији госта из Словеније Вита Тауфера. У трагедији о Едипу, сину тебанског краља, коме су прорекли да ће убити оца и оженити се мајком, маестрални Марић показао је сву вештину свог глумачког дара, отуда не чуди што за представу „Едип” влада велико интересовање.

Које борбе сте водили у себи трагајући за слојевима које сте слагали у улози Едипа, будући да се кроз ликове бавите и сами собом?

Никада се нисам срео са тако деликатним задатком, са толико снажних, а различитих линија. Никада. Једноставно нисам знао шта да очекујем, односно куда ће цео тај процес да иде. Онда сам схватио да морам да верујем и да се препустим нечему. А чему? Појма немам. Оног тренутка када смо сви ми поверовали да може да се деси представа, тек тада је почео да се отвара нови сет питања, трагања, истраживања. Помислио сам да је то бесконачан процес, да је тај текст као једначина коју решавају људи годинама и не могу да дођу до коначног резултата. Што дубље идеш све више је питања и помислиш да је то као прави живот. Није форма драмског текста, већ живот који захтева свој ток. Деловало ми је све то застрашујуће, посебно ако играте баш њега Едипа. У питању је комплексан драмски лик. У Едипу се борбе воде на неколико нивоа. Прво имате борбу са текстом и да што прецизније одредите мисао, после тога следи емотивни ниво који треба додати... Моја тврдоглавост и упорност нису ми дозволили да одустанем од тог трагања. Ово је само један ниво рада, постоји и читав други технички слој. Захвалан сам на сарадњи бројним сарадницима, посебно професорки Љиљани Мркић Поповић, која ми се посветила на посебан начин, помагала ми да сажваћем текст, да могу да се играм са њим, а не да се он поиграва са мном.

Каква се драма збива у Едипу? Чега је ваш јунак синоним?

Е, онда смо дошли до тог емотивног дела. Читате дело и схватите: Едип је убио свога оца, а сада са својом мајком има децу, па ископао себи очи… Следи запитаност: како се то игра, са чиме се то ви идентификујете када хоћете да играте Едипа. Првих сат и десет минута убеђујем публику да јесам Едип, па немам право да у последњем чину играм свог јунака са дистанцом. Осећао сам одговорност, Вито Тауфер ми је дао простор слободе, рекао ми је: „Немам појма како ћеш то решити, можемо увек да склонимо тај део, да завршимо представу.” Тражио сам време, није ме форсирао. Радили смо пет чинова, шести се није помињао. Негде 12-13 дана пре премијере рекао сам Тауферу: „Мислим да морам да се бавим шестим чином”, до тада смо се понашали као да не постоји. Поверовао ми је и рекао у реду. А онда сам осетио фрку и да се ближи премијера. Интуитивно сам осећао, да је питање тренутка када ће да изађе из мене и тај део. Вратио сам се поново тексту, јер сам био сам сигуран да одговор лежи у њему. Где се догађа радња, запитао сам се? На степеништу испред Едипове палате, што значи да је то јавни простор. Да он излази међу људе, да са једне стране, можда тражи заштиту. Пророчанство каже да Едип буде прогнан или убијен. И тако ми је синула идеја да уђем међу људе да их искористим као таоце за молбу за живот... С друге стране, то није мучна борба, ви се бавите нечим што је толико дубоко, загонетно. Узвишено, тешко на леп начин. Био сам срећан са тим процесом на крају.

Ускоро почињете да снимате „Време смрти” по делу Добрице Ћосића где тумачите Гаврила Станковића. Иза вас су и Гаврило Принцип, Вукан Немањић, Милан Обреновић, Сергеј Довлатов… Колико је комплексно трансформисати се у ликове-бисере драмске уметности?

Мислим да је то чудна размена, да ти ликови добијају вас, а ви њих. Сви ти људи су имали своје карактере, начела, принципе по којима су живели. Обрни окрени, суштински увек сте то ви и ваш емотивни, психолошки апарат који је стављен у службу неког лика којег играте. Ваша храброст да се не уплашите да ћете се погубити и да умете да одете што даље.

Како сте се носили са ликом Томе Здравковића који вам је донео огромну популарност?

То је још једно тешко снимање, прилично захтевна улога. Много питања је било, посебно јер је филм у питању, па још и Тома Здравковић за кога сви људи имају осећај да га знају, преко његових песама. То је додатни терет на целу причу са којим ви као глумац не можете ништа да урадите. Морате у једном тренутку да се оградите, да помислите, то је њихова верзија: ја морам да правим свог Тому који мора да буде жив, да комуницира са људима. Опет је то процес дешифровања: шта је код њега главна нит. Шта је то по чему га људи памте. Ко је тај мој Тома? Покривали смо различите периоде, од ране младости, што је опет комплексно, до његовог одласка. На том путу много тога се прође. Помислио сам, па можда је та његова деструкција, пут којим би требало ићи. Деструкција која се меша у све, с друге стране, велика жеља за животом, и с треће, његов невероватни таленат. Само зависи шта је у ком тренутку јаче.

Не треба бежати од популарности, ни срљати у њу. Може да буде мач са две оштрице, јер има и добру и лошу страну. Вас, ипак, квалификују као бегунца од јавности?

У неком тренутку осетите да немате шта да кажете, да једноставно не можете да будете доступни свима. Начин на који медији функционишу је друга прича. Шта је све данас вест, који су путеви до текста, и чиме се све служе појединци да би те информације функционисале. То је разлог због којег, у извесном тренутку, осећам да се вртим у круг. Поштујем људе који се баве културом, мислим да је важно да се чује жива реч, да на тај начин може да дође вест до читалаца различитог профила, па крену да се интересују за културу. Можда је то моја наивна идеја, али на мени је да не правим додатну дистанцу људи од културе.

Вредности су данас поремећене. Да ли и односи између људи постају естрада?

Систем вредности јесте поремећен, са друге стране брзина у којој сви живимо резултира потпуним хаосом. Има ту свакако и конкретних разлога, тај хистерични осећај беспомоћности, с једне стране. С друге, видите да се време мења, да нешто што су биле вредности више нису, већ је ствар исмевања и изругивања. Честитост постаје мана. Врлина ја данас – сналажљивост, то је оно што се пласира као пожељно. Да се снађеш, али ти нико не каже шта стоји иза тог сналажења и зашто смо нашли тај перверзни начин да све оно што је лоше ставимо под појам сналажљивости.

Лик Раскољникова у „Злочину и казни” Ф. М. Достојевског је ваша глумачка жеља?

Раскољников ме је пронашао још на академији. Та његова борба рација и емоција. Та борба унутар њега са спољним светом, који је дехуманизован, та борба његове честитости и покушаја да све убеди да је нешто исправно, а зна да није. То су и данас борбе које мислим да многи људи овде воде. И зато сматрам да је то дело јако актуелно, посебно данас. Људима у овом времену је потребна катарза, а ми као уметници имамо дужност да им је нудимо.