Скулптура као фетиш

Најновијом изложбом под називом „Ремикс” у Галерији „Звоно” уметник Никола Пешић обележава 25 година рада. Прву изложбу приредио је управо на позив ове галерије 1997. године, као студент четврте године Факултета ликовних уметности у Београду.

– Студирао сам сликарство, али сам почео да правим скулптуре, објекте и инсталације на трагу „нове београдске скулптуре” (коју обележавају уметници попут Здравка Јоксимовића, Срђана Апостоловића и др.) и страних уметника попут Рејчел Вајтрид, Аниша Капура, Тонија Крега, Џефа Кунса… Мрђан Бајић је тада приметио мој рад и предложио ми да конкуришем на постдипломске студије код њега у класи, на које сам примљен, истовремено са стипендијом за постдипломске студије вајарства у Немачкој. Сликарство, којем сам се вратио 2013. године, задржало је сензибилитет и поетику мојих скулптура. Иако је скулптура продукцијски веома захтевна, ипак успевам и даље своје идеје да реализујем у том медију. Велику подршку у раду дају ми Галерија „Звоно” и колекционари Радивоје Дражовић, Миња и Љубомир Ерић и други – каже Никола Пешић.

За своје скулптуре најчешће користи нерђајући челик, оне су глатких површина, заобљене. На питање како би дефинисaо свој однос према скулптури, Никола Пешић одговара да о овим радовима воли да размишља као о фетишима, магијским или ритуалним предметима, покретачима или помагачима одређених психичких или духовних процеса.

Истиче да „заводљивост” рефлектујућих или транспарентних материјала од којих су израђене, као и њихова минималистичка сведеност на основне геометријске облике, помажу у усмеравању енергије.

На изложби у „Звону” пажњу привлачи аутопортрет, скулптура „без лица”.

– Скулптура се зове „Персона” и није замишљена (само) као мој аутопортрет већ као истовремени портрет свих људи. Израђена је од високополираног нерђајућег челика, који на физичком плану омогућава огледање посматрача, односно његове маске (персоне), док на менталном плану симболише рефлексију, поништавање ега и суочавање са собом, односно сопством, у смислу како га дефинише недуалистичка индијска филозофија – каже уметник.

Тај духовни однос према уметничком делу постиже једноставношћу форме.

– Живимо у времену непрестаних надражаја и бесконачне пролиферације слика који отупљују и ова чула за која поуздано знамо да постоје, да не говоримо о чулима која су успавана, али која по мом дубоком уверењу поседујемо. Ово је време у којем духовну уметност не чине компликоване религијске композиције, већ основни геометријски симболи набијени енергијом који могу да подстакну мисаоне процесе с оне стране видљивог света. Иако сам се у почетку бавио јасном елаборацијом „значења” својих радова, у новије време се све више ослањам на интуицију – каже Пешић.

Занимљиво је да је овај уметник завршио Средњу медицинску школу, па су с тим у вези упадљиви и називи неких његових радова као што су „Еритроцит”, „Хромозом”, „Инфузија”...

– Драго ми је да сам бар преко тог кратког и површног сусрета са природним наукама упознао деликатну и задивљујућу структуру и процесе који омогућавају живот. Мој смер је био лабораторијски техничар, који је највећим делом усмерен на микроскопске погледе ка „унутра”. Елементи тог микрокосмоса касније су ми послужили као занимљив инвентар за стварање личне симболографије – каже уметник и додаје:

– На пример, еритроцит, који је једна од најважнијих ћелија у крви, у мом симболичком репертоару доводи се у везу са крварењем, односно жртвом, али и ореолом светих људи, будући да је мој „еритроцит” од позлаћеног полираног метала. То је „еритроцит”, то јест „жртва” у којој се посматрач огледа физички, али и ментално, духовно.