Саздани смо од низа случајности

Када редитељ пише о свом животу, онда се такво штиво чита као сценарио за могући филм, и баш такав утисак оставља књига Срђана Карановића Сам о себи, која се недавно појавила у издању Геопоетике. Карановић, награђивани аутор филмова Друштвена игра, Погледај ме невернице, Мирис пољског цвећа, Петријин венац, Нешто између, Јагоде у грлу, Вирџина, За сада без доброг наслова, Сјај у очима, Беса, као и култне серије Грлом у јагоде, приповеда о свом пореклу, о талентованим прецима међу којима су и деда етнолог и други деда познати преводилац, оцу Миленку, који је био један од директора Кинотеке, брижној мајци и бакама, паралелно за стварима које су га навеле да се заљуби у филм, у музику, у позориште. Да почне да глуми, а затим и да снима прве, дечје филмове. Књига се завршава на најлепшем делу, по дипломирању на ФАМУ у Прагу 1970. године, када је пред ствараоцем све још увек отворено. Ускоро ће у издању Филмског центра Србије бити објављена и књига разговора Срђана Карановића и Стефана Арсенијевића Мало изнад тла.

После читања ваше књиге као да су „откључани” неки ваши филмови и као да су прво настали они, у некој квантној паралелној стварности, а онда се десио живот. Како тумачите однос стваралаштва и живота? Има ли пуноће живота без пуноће креације?

У књизи Сам о себи, између разних сећања, покушао сам и да побројим могућа искуства и догађаје из мог детињства и младости, који су представљали корене и разлоге што сам постао овакав какав сам. Нико ме није „гајио” да израстем у филмског аутора. Данас ми се чини да су се догађаји и доживљаји полако слагали и таложили у мом искуству и да су подједнако важни моји први одласци с оцем у Југословенску кинотеку и, на пример, мајчино учење како да се играм сам или како да слушам музику, као и бакине приче и први одласци у зоолошки врт. Чини ми се да је то моје свеукупно искуство из периода одрастања касније имало и те како утицаја на моје филмове и на све што сам радио. Без таквог детињства и младости био бих сигурно другачији човек и сигурно бих снимао другачије филмове, вероватно и друкчије живео. Као код свих људи, и у мом случају су одрастање и младост присутни, на разне начине, у мојем одраслом или зрелом добу.

На пример, да ли би било „Бесе” да није било приче о Албанцу који је током Великог рата чувао вашу баку, вашег виђења романа Драгослава Михаиловића „Петријин венац” или „Вирџине”, да ту није био и Ђедо етнолог? Да ли смо сви на неки начин несвесни стваралачки пројекти људи око нас и да ли наша срећа заправо зависи од тога какви су нам људи „додељени”?

Не мислим да сам био „пројекат” судбине, свестан или несвестан. Нити мислим да су моји филмови добри или лоши због мог порекла. Више верујем да смо сви ми саздани од низа разних случајности. Колико год сам се трудио да у књизи не будем сентименталан, она је можда настала као резултат мог пијетета према свим личностима које се у књизи помињу, од деде, баке, мојих родитеља, пријатеља, историјских околности. Да свих њих није било, не би било ни мене. Бар не оваквог какав сам.

Виктор Шкловски је говорио да уметност служи томе да човек поново стекне осећај живота. Да ли у неким случајевима глума натуршчика доприноси том осећају?

Радо и често сам радио са натуршчицима (непрофесионалним глумцима), нарочито у својим првим филмовима. Допадала ми се њихова непосредност и аутентичност. Чак и њихова „трапавост” пред камером. Са собом су у кадар уносили своју личност и учинили да се тим ликовима верује, а то је најважније. Такође ми се чинило да својим појавама, макар и несвесно, уносе у моје филмове дах нашег аутентичног менталитета. Некад сам мешао професионалне глумце и натуршчике, што је представљало велику муку, али и задовољство. И за њих и за мене. Могли бисмо много да причамо на ову тему, али ми се чини да немамо ни времена, ни простора.

Достојевски је сматрао да је човек који има успомене на срећно детињство спасен свих зала у будућности. Да ли сте често урањали у ова сећања?

Сам о себи је урањање, као што сам рекао, у детињство и младост. Из данашње перспективе ми се то чини најсрећнијим периодом мог живота. Можда сам се због тога усудио да пишем о њему. После су следиле приватне и пословне муке, „прљав веш” свих врста, укратко – прави живот. Нисам желео да пишем о свему томе. Уместо другог дела постоји друга књига и зваће се Мало изнад тла. Приредио ју је мој бивши студент, данас познати редитељ Стефан Арсенијевић, који је разговарао са мном о свим мојим значајним филмовима. У сваком случају Сам о себи остаје белешка о срећним данима којих се радо сећам.

Детињство проведено у Кинотеци делује као фантазмагорија Жике Богдановића или Владе Петрића... Да ли сте некада зажалили што нисте прихватили савет брижног оца и пошли неким другим путем? И касније, као професор, да ли сте имали сличан порив да некога заштитите на сличан начин?

Мој отац је био највећи, несвесни „кривац” што сам се „инфицирао филмом”. Касније се трудио, колико је могао, да ме одврати од филма као крајње несигурне професије на нашим просторима. Био сам тврдоглав и упоран и успео сам да постанем филмски аутор. Касније, што сам био старији, све више сам схватао мог оца. И када ме је „инфицирао филмом” и кад ме је одвраћао од њега. Било је већ касно. Из породице и васпитања које сам стекао нисам више могао да постанем, на пример, власник киоска или печењаре, политичар или трговац некретнинама. Свет филма је предиван, али продукционо и технички сувише компликован за мале земље, као што је била чак и Југославија или као што је сада Србија. Биоскопи које сам волео и које је требало адаптирати су нестали, продати су и углавном скупљају пацове. Тржни центри нису места за приказивање филмова које волим да гледам. Студенти којима сам предавао су на ФДУ стигли су већ „инфицирани филмом”. Није ми падало на памет да их одвраћам од изабране професије. Трудио сам се да их подучим занату, односно да их упутим како да што боље филмски артикулишу своје замисли. Неки су ме некад и послушали. У пракси је то изгледало прилично друкчије него на ФАМУ у Прагу, о чему сам прилично подробно писао у својој књизи.

Бити грађански левичар, да ли је то више од политике, један систем вредности настао из особеног васпитања у социјализму?

Мене нико у кући није нешто индоктринирао да будем левичар. Сви су, изгледало ми је, волели Југославију и социјализам, али су и обележавали славу, Божић, Ускрс. Једино је бака с дивљењем често говорила о Титу. У школи и у Дому пионира било је мало друкчије. Уз певање разних песмица и писања „наменских” писмених задатака. Ништа не памтим као „агресивно” или „трауматично”, већ више нешто што се у школи подразумевало. И данас се разнежим кад чујем хорске песме из НОБ-а, које се све ређе могу чути. Не знам зашто се прећуткују? То су песме ослободилаца Југославије и борбе против фашизма. Сасвим другачије искуство сам стекао током свог петомесечног рада у Лондону, у Британском филмском институту. Људи које сам тамо сретао и са којима сам се зближио били су „грађански левичари”. Њихова убеђења су била сасвим другачијег порекла. Нико им их није нимало наметао. Били су за социјалну правду, владавину права, за филмове о радничкој класи из које потекао и покрет „Free Cinema”, из кога је касније такође делимично изникао и наш црни филм, за тзв. популарне уметности. Колико знам, сви они нису били чланови никаквих партија. Да, бити грађански левичар више је од политике.

Од свих пријатељстава које спомињете, с Рајком Грлићем, Бранком Цвејићем, Гораном Марковићем, које је имало пресудан утицај на вас?

То је заиста тешко питање. Као да ме питате кога више волим – маму или тату. У сваком случају не могу да их рангирам. Свако је некада у неком погледу имао значајан утицај на мене. И без њих би мој живот сигурно изгледао друкчије. Ја их нисам бирао, а ни они сигурно нису бирали мене. Тако се десило и тако се дешава. Прерани одлазак Бранка Цвејића ме је тешко погодио и сигурно га нећу прежалити док год сам жив. То наравно не значи да мање волим Горана или Рајка, с којима сам близак пријатељ око 60 година.

Да ли сте се као прашки ђак осећали издвојено у нашој култури, да ли нашим филмом још увек владају „крв, секс и гибаница”?

Путујући скоро половином света, увек сам се свуда осећао као странац. То је било и нормално. Међутим, мој лични проблем је што се и код куће, у граду у коме сам се родио, у државама у којима сам пописиван као Југословен или Србин – повремено осећам као странац! То вероватно није само мој случај, али је некад тужно. Одувек сам, још пре Лондона, Прага и Америке, повремено имао осећај неке суревњивости околине. Вероватно зато што сам им се понекад чинио друкчијим. Због својих схватања филма и живота. Ако, не можемо изгледа друкчије ни они, ни ја. „Крв, секс и гибаница” полако се трансформишу у – „крв, секс и хамбургер”! Претпостављате да нисам одушевљен том врстом нашег „духовног напретка”. Волео бих да, бар у филмовима, буде више места за другачија мишљења.

Шта вас, као поштоваоца дела Фелинија, Џона Форда, Макавејева..., може да фасцинира у филмовима који се данас снимају?

Има добрих и лоших филмова, али су заиста ретки они који ме фасцинирају, односно одушевљавају. Поготову што сам старији. Може да ме искрено одушеви филм који је необичан, оригиналан у причи, редитељским решењима и мишљењу. Да, много тражим, али је и „фасцинација” врло захтеван израз. „Фасцинантни” филмови се не праве намерно. Мислим да аутор треба да се труди да направи заиста добар, промишљен филм, а утисак ће бити и „фасцинантан” бар за неке од нас.