Сироти Сакашвили

Прво је изгубио рат, па је изгубио територију (бар како у овом тренутку изгледа), а сада као да губи и западне покровитеље. Учестале посете Кондолизе Рајс, које се завршавају сликањем у пријатељском разговору, говоре да је Америка и даље пријатељски расположена према младом грузијском лидеру. Али САД нису криве за рат. Зато западни медији шаљу другу поруку – у текстовима га подржавају, а на фотографијама и на видео снимцима помало извргавају и руглу, каткад сугеришући да председник Грузије има психолошке проблеме. Најпре су ишле слике и снимци Сакашвилија са ужагреним очима и помало унезвереног погледа да би потом камере забележиле како панично бежи, наизглед ни од чега. А онда га је Си-Ен-Ен приказао како трпа крај сопствене кравате у уста. Порука је, ваљда, да је сада јасније зашто има проблема с комуникацијом – каже му се једно, а он мисли да му је речено друго. Најпре је у медије „процурило” да није добро разумео Кондолизу Рајс која му никад није обећала војну помоћ уколико он одлучи да нападне Јужну Осетију. Као да се одлука да се уђе у рат с неупоредиво јачим противником доноси тек тако, на основу утисака, као да није пре спорног разговора било ко зна колико других, као да за најмање пет година, колико је био амерички протеже, није научио да тумачи америчке жеље, чак и без вербалне комуникације.

Да је грешио, зар би могао постати „образац за подражавање”? Да није разумео задатке, зар би могао да сруши „седу лисицу”, лукавог Шеварднадзеа, да натера Русију да повуче своје војне базе са грузијске територије, да се вешто смешка док преко телевизијских екрана шаље поруке мира, а спрема се за рат. Једино није разумео главно – треба ли и када започети рат?

Није, вероватно, крив Сакашвили: по свој прилици је добро разумео оно што је било важно, да му је задатак да тестира Русију.

Пошто се наслушала Путинових изјава о томе да је крај понижењима и да неће дозволити даље окруживање Русије њеним сателитима, Америка је морала да се увери докле је Русија у стању да иде, поготову што је на њеном челу други, веровали су, „мекши” председник. Добили су одговор. А цех је платила Грузија.

И у западне медије полако је почела да се пробија оцена да је Русија одржала лекцију свима и да део кривице за оно што се десило сносе и Сједињене Државе. То је додатно окрњило углед Америке и Буша, за кога многи и у САД кажу да је направио више штете Америци него сви њени непријатељи.

Западни политичари и медији и даље углавном криве само Русију за последице рата у Грузији, али постепено почињу да сугеришу да можда ни Сакашвили није све извео како је ваљало. Као да је почео процес жртвовања грузијског председника. Медији у томе обилато помажу. Слика унезвереног човека који је себи дао моћ да одлучује о рату и миру говори више од свих речи.

Амерички амбасадор у Москви сада тврди да је Америка „до последњег тренутка убеђивала грузијску страну да не решава проблем силом”. Одатле до дијагнозе да је крив Сакашвили само је један корак. Он вероватно неће бити направљен одмах – то би био превелики уступак Русији, али је све јасније да ће у датом тренутку ипак бити направљен.