Siroti Sakašvili

Prvo je izgubio rat, pa je izgubio teritoriju (bar kako u ovom trenutku izgleda), a sada kao da gubi i zapadne pokrovitelje. Učestale posete Kondolize Rajs, koje se završavaju slikanjem u prijateljskom razgovoru, govore da je Amerika i dalje prijateljski raspoložena prema mladom gruzijskom lideru. Ali SAD nisu krive za rat. Zato zapadni mediji šalju drugu poruku – u tekstovima ga podržavaju, a na fotografijama i na video snimcima pomalo izvrgavaju i ruglu, katkad sugerišući da predsednik Gruzije ima psihološke probleme. Najpre su išle slike i snimci Sakašvilija sa užagrenim očima i pomalo unezverenog pogleda da bi potom kamere zabeležile kako panično beži, naizgled ni od čega. A onda ga je Si-En-En prikazao kako trpa kraj sopstvene kravate u usta. Poruka je, valjda, da je sada jasnije zašto ima problema s komunikacijom – kaže mu se jedno, a on misli da mu je rečeno drugo. Najpre je u medije „procurilo” da nije dobro razumeo Kondolizu Rajs koja mu nikad nije obećala vojnu pomoć ukoliko on odluči da napadne Južnu Osetiju. Kao da se odluka da se uđe u rat s neuporedivo jačim protivnikom donosi tek tako, na osnovu utisaka, kao da nije pre spornog razgovora bilo ko zna koliko drugih, kao da za najmanje pet godina, koliko je bio američki proteže, nije naučio da tumači američke želje, čak i bez verbalne komunikacije.

Da je grešio, zar bi mogao postati „obrazac za podražavanje”? Da nije razumeo zadatke, zar bi mogao da sruši „sedu lisicu”, lukavog Ševardnadzea, da natera Rusiju da povuče svoje vojne baze sa gruzijske teritorije, da se vešto smeška dok preko televizijskih ekrana šalje poruke mira, a sprema se za rat. Jedino nije razumeo glavno – treba li i kada započeti rat?

Nije, verovatno, kriv Sakašvili: po svoj prilici je dobro razumeo ono što je bilo važno, da mu je zadatak da testira Rusiju.

Pošto se naslušala Putinovih izjava o tome da je kraj poniženjima i da neće dozvoliti dalje okruživanje Rusije njenim satelitima, Amerika je morala da se uveri dokle je Rusija u stanju da ide, pogotovu što je na njenom čelu drugi, verovali su, „mekši” predsednik. Dobili su odgovor. A ceh je platila Gruzija.

I u zapadne medije polako je počela da se probija ocena da je Rusija održala lekciju svima i da deo krivice za ono što se desilo snose i Sjedinjene Države. To je dodatno okrnjilo ugled Amerike i Buša, za koga mnogi i u SAD kažu da je napravio više štete Americi nego svi njeni neprijatelji.

Zapadni političari i mediji i dalje uglavnom krive samo Rusiju za posledice rata u Gruziji, ali postepeno počinju da sugerišu da možda ni Sakašvili nije sve izveo kako je valjalo. Kao da je počeo proces žrtvovanja gruzijskog predsednika. Mediji u tome obilato pomažu. Slika unezverenog čoveka koji je sebi dao moć da odlučuje o ratu i miru govori više od svih reči.

Američki ambasador u Moskvi sada tvrdi da je Amerika „do poslednjeg trenutka ubeđivala gruzijsku stranu da ne rešava problem silom”. Odatle do dijagnoze da je kriv Sakašvili samo je jedan korak. On verovatno neće biti napravljen odmah – to bi bio preveliki ustupak Rusiji, ali je sve jasnije da će u datom trenutku ipak biti napravljen.