Ђукић и његово право

Мирослав Ђукић се на опроштајној конференцији за новинаре у „Балкану” баш лепо испричао сам са собом! Новинарима је мало саопштио нешто ново што није било познато!

Ни лични (или неки други) разлози његовог сукоба са Томиславом Караџићем, садашњим новоизабраним председником ФС Србије, још из времена кад су били у Партизану, нису оправдање да се неуспеси сведу на донкихотовску борбу са Караџићем. Зашто кад је отишао из Партизана није казао да одлази због Караџића него тек сада!?

Екс селектор у „Балкану” (баш симболично име за понашање) је нагласио „да је још за прву утакмицу са Македонијом имао притиске”! Није, истина, Ђукић казао: какве и ко је то чинио. Да ли му је Караџић наредио које играче да позове за сусрет у Скопљу или му саставио тим!? Можда је то учинио неко други?

Зашто, онда, Ђукић, који испаде у свему невин, још тада не рече „ко то хоће да саставља државни тим”?

Помену Ђукић и атмосферу у Пекингу и „како су играчи били јединствени да уколико Фејса оде из Кине и они демонстративно напусте Олимпијске игре”!!

Зар је и то могуће, да избрукају Србију, направе скандал? Зар и сама помисао „да Ђукић и репрезентативци напусте највеће светско спортско такмичење” није прекршај за казну. Можда чак и – ретроактично. У нашем спорту, па и фудбалу, било је одлазака с већих такмичења оних недисциплинованих, кажњених, повређених, „са дужим прстима”, али да се смишљено кује план не против Караџића, већ против државе, онда то више нису ни лични, али ни спортски оквири!

Ђукић у одласку користи своје право „да се нападима брани”. Он је као стручњак пао због слабих резултата. Није ни лепо, ни учтиво, мада Ђукић делује као фини, углађени и добро васпитани господин, да садашњим члановима Стручног одбора каже „да нису долазили на тренинге и утакмице репрезентације”.

Сигурно нису на тренинге (већина је била затвореног типа), али се Ђукић мало пребацио: од десет утакмица „А” и олимпијског тима, под његовим руководством, „црвени” су само једном били домаћини (олимпијци Србија – Кина на Карабурми 1:1). Све остале мечеве наша национална екипа играла је у иностранству! Дакле, нико није могао до „стручњака” ни да буде на лицу места. А да ли они заслужују да буду чланови овог тела је друго питање.

Стални дуел селектор – чланови Стручног одбора постали су и досадни: Клементе, рецимо, није хтео ни да дође на позив Петровића, Косановића, Ђорића и остале фудбалске „стручне компаније”, а Ђукић нам саопшти „како је намерно написао небулозни извештај и причао глупости пред овим садашњим стручњацима”.

Наставља се сукоб Ђукић – ФС Србије. Тражи неуспели селектор да му се исплати око 300.000 евра. Толико је требало да добије да је остао на Теразијама 35 до краја уговора. Ђукић нигде не помиње, без обзира што није водио ни једну квалификациону утакмицу, шта ће се десити ако се Србија не пласира за финални део Светског првенства 2010. године у Јужној Африци и колико ће ФС Србије изгубити новац. Ни Радомир Антић, за кога Ђукић нагласи „како не може да измисли топлу воду”, неће нам бити од користи. Јер, за Јужну Африку каснимо најмање девет месеци. И то највише због Ђукића. Није створио тим, ни игру, а резултати нису познати.

Последњи детаљчић, мада и Караџић на души носи милион ствари, на Ђукићеву адресу: зашто се селекторе, кад су се играчи окупили на припреме пред одлазак у Шангај, изљубисте са Караџићем приликом његове посете хотелу „Младост”. И тада сте знали да вас је Караџић – отерао из Партизана!?

Радисав Гвозденовић